Марко Мирковић: Владета Јеротић „Болест и стварање“

Filed under: region |

Страх од смрти  и осећај кривице као главни продукти неурозе                                                                                             

Живот који живимо на земљи је пролазан,али није ништаван и зато га никако не смемо ниподаштавати. Док је дете мало, не зна ништа о смрти, али ипак још у  том периоду јављају се поремећаји који ће се касније манифестовати кроз даљи ток његовог живота.

Можда ће то бити једини камен спотицања, који ће заувек уништити јаку личност гурајући је у бездан пролазности и мрака, ништавила и апсурда.

Када посматрамо површно, овај страх нам изгледа небитан, пролазан, али једино особа која има та неслагања, зна у души како јој је.

Јеротић нам овде говори о неурози чији су корени још у детињству. Она деца која су као мала гледала смрти у очи или насиљу било каквог облика данас имају тај страх од смрти и осећај кривице нечега што су, по њима, могли да спрече, а нису.

Да се разумемо страх је и нормална појава, наравно треба се плашити, али у границама нормале. Људи увек имају страх од непознатог, мада то и није неки страх, то је више неизвесност у тренутку.

Такође, Хајдегер је говорио: “Страх је увек страх од смрти“.

Јеротић је то јако добро сагледао кроз психоанализу, највећих ствараоца светске књижевности. Зашто је страх од смрти била присутна код ових личности?

Корени се могу наћи дубоку у раном детињству уметника, а и касније, рецимо, у дневнику Франца Кафке, Серена Кјеркегора, иако храбро настоје да истрају у тим приказима, виде се болни вапаји њихове душе за избављењем од страха и неурозе. Ежен Јонеско је, рецимо, у детињству гледао покушај убиства његовог оца над његовом мајком, што је изазвало бурну реакцију код малолетног дечака немоћног да помогне мајци, потиштен страхом од оца и на крају осећај кривице због развода који је представљао кулминирање ове породичне патологије.

Као потрагу од страха, стрепње, неурозе они траже помоћ у стварању, у религији, али свој мир неће наћи. Јер страх од оца поштованог као Бога изазива и страх од Бога као врховног творца, тако да им религија више дође као мучење, а не као спас. У вези са тим, Јеротић истиче и осећај кривице који се јавио код ових измучених ствараоца. Њихови очеви су им усадили осећај страха од Бога. То је, уствари, дезинформисана представа о Богу. Бог је за њих био убица, који би за сваки грех требало да их казни, а не творац, створитељ света из љубави.

Њихови очеви су вероватно такав приступ наследили од својих очева. И они су трагали да сперу кривице својих очева тако што ће успети да се храбро приближе Богу, али они то неће моћи као што ни њихови очеви нису могли.

Ти неприродни страхови, вођени неурозом, кулминираће када изазову различите болести, рану смрт код ових стваралаца.

Херман Хесе се против душевних неслагања бори писањем, сопственом спознајом и будистичким религијама. Када је његово стварање доведено у питање, обратио се психолозима за помоћ, који су успели да му мало врате неки осећај борбе. Свуда је тражио смисао, сматрајући да се она  крије свуда, па чак и у бесмислу. Смисао је и у доколици, пролазак живота у нама уопштеним радњама. Смисао је пецати, путовати, лежати. Ту доколицу провлачи корз дело „Уметност доколице“.

Доста се посветио проучавању себе, сматрао је да “човек мора да зна да се увуче у себе као корњача. Нема ниједне дужности за пробуђене људе, осим ове, тражити самога себе, постати чврст у себи, напипати властити пут који води унапред, куда год било да води“. А то значи да никада нећеш упознати туђу душу, ако прво не знаш своју.

Такође је интересантно како се Хесе борио са страхом од смрти, што је и нама хтео да стави до  знања, да нам ублажи страхове, боли због пролазности.

Овим малим али емоционално јаким цитататом, Јеротић завршава део о Хесеу. Али, ја ћу овај цитат искористити да истакнем емоционалну и животну јачину коју је за мене имао овај цитат, који ће ми бити увек на располагању када будем осетио страх од смрти и било коју другу препреку, а у којем се говори да се све мора прихватити у животу:

Играј своју игру немој се бранити, нека се мирно догоди, поднеси, дај се ветру што ће те сломити кући да те однесе“.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*