Марија Пргомeља: Аутопоетички искази Ива Андрића

Filed under: region |

andricСваки познавалац Андрићевог рада и иоле упућени читалац зна да сам Андрић није волео да говори о својим делима, о својој поетици, тек ту и тамо је написао покоји редак. Петар Џаџић је истакао да је Андрић писац који уклања трагове свему интимном и исповедном.Читајући његов опус и истражујући о  овој теми, дошла сам до закључка да би српска књижевност много изгубила и да би било немогуће разумети и сазнати нешто о његовој поетици да Андрић није написао и објавио књигу, својеврсни дневник ,,Знакови поред пута“.  Популарни ,,Знакови“ су право, слободно могу рећи, књижевно благо и последњи део прстена који затвара круг Андрићевих дела.
Андрић је ,,Знакове поред пута“ писао целог живота. Са невероватном пажњом је у своје свеске уносио одабране тренутке, мисли, догађаје али и цртице, лирске записе, афоризме, анегдоте. ,,Знакови поред пута заправо су једина биографија и мемоари које је Андрић желео и могао да пише с обзиром да је о свом личном животу говорио ретко и мало, остављајући другима да о њему суде на основу самих дела и да их тумаче онако како је то за саму књижевност и најдрагоценије- независно од ауторове личности. Као и у свему што је написао, и у Знаковима поред пута Андрић се бавио самим животом, његовим различитим појавним облицима, обичним и једноставним стварима и догађајима, али и оним много сложенијим и значајнијим темама као што су пролазност и смрт, или уметност и стварање. Без обзира да ли се ради о једном или о другом, у утисцима и опажањима која је писац различитим поводом  бележио, у овом делу се огледа карактеристична Андрићева мисао и схватање живота, само што су у непосреднијем облику предочени читаоцу јер из њих проговара сам писац.“  Читајући ову књигу, читалац упознаје Андрића, сагледава његов живот који је дат у фрагментима и сазнаје какав је однос имао према животу и уметности, на који начин је стварао, шта је мислио и рекао о својим делима, поетици.
Прво што запажамо је да се ,,Знакови поред пута“ састоје од три веће целине (Немири од вијека, За писца, Слике, призори, расположења) и две мање целине (Несаница и Вечити календар матерњег језика). Највећи део аутопоетичких исказа, готово сви  налазе су у делу ,, За писца“. На неколико места  Андрић отворено каже. ,,Кад сам присиљен да кажем нешто о свом књижевном ,,дару“  и позиву, о свом личном развитку и о циљевима и радовима свог живота, ја говорим као слепац о бојама и облицима.“   Када пише о једном свом интервјуу, понавља: ,, Никад нисам умео да говорим о себи и свом делу“  а затим нам открива:,, Понекад, у слободној конверзацији, могу нешто и да кажем. Али кад ми се поставе питања о томе, онда занемим потпуно. Изгледа да је у мом случају заиста тако да један писац нема ништа друго да каже осим оно што је већ рекао у свом делу, и не уме да нађе друге везе са публиком.“   Међутим, већ у наредној тврдњи , Андрић нам даје његово виђење и решење проблема. ,,Парафразирајући једну реченицу Андре Жида ( ,,Je ne vaux que devant le papier blanc“), ја бих могао слободно рећи да постојим само утолико уколико сам умео да саопштим нешто чистој хартији пред собом“.   Андрић није марио што није умео а ни желео да говори о свом делу, пустио је да дело говори уместо њега. Своје постојање, свој успех, није мерио бројем интервјуа, биографија, бројем награда  већ својим делима, по њиховој величини и вредности. И ово је један заиста необичан, исправан и нада све редак, став.  Овај савет он даје будућем писцу, читаоцу ове књиге, оставља му у аманет свој кодекс. ,,Писац треба да је ћутљив као што је ћутљива његова књига на полици. Он треба да натера људе да читају његове књиге, ако желе да сазнају нешто о његовој личности. А после- треба да их остави обмануте и разочаране, јер нису ништа сазнали од оног што су желели да знају. То нека им буде казна за њихово нездраво љубопитство.“  Када прочитамо овај одломак, схватамо да се наш вољени писац служио лукавством. Своју личност и ставове потпуно је одвојио од дела, са циљем да што већи број читалаца прочита његове књиге. Сматрао је да мистериозношћу и ћутањем о свом делу побуђује радозналост.
Андрић говори о свом стваралаштву, о инспирацији која се јавља и ствара идеју, о идејама које га муче, од којих болује. ,,Фиксна идеја од које људи пате, не признавајући то никад ником, јесте врста душевне патње. Као и код епилепсије, човек добро зна да болује од ,,идеје“, али док се она не јави он је потпуно здрав. А ,,идеја“ се јавља нагло, неочекивано, неодређеним поводом, и тада човек није више свој господар, јер она све у њему и око њега пороби.“   Читајући ову књигу, видимо је налазио на препреке, да се борио са проблемима који су својствени ствараоцима и великим уметницима. У једном одломку  Андрић каже: ,,Прогоне ме мисли, бојазни и скрупуле о дужностима и обавезама које леже на мени а којима нисам дорастао и за које не налазим снаге, вештине ни времена. Живим стално под терором неизводљивих задатака и немилосрдно кратких рокова. Осећам се као небрижљив, сметен и несавестан човек, неверан себи и дужник целог света.“  Када пише о будућности, он поново истиче да не жели славу , не жели да остави траг, напротив. ,,Ја желим да будем непознат и заборављен, са истим жалом и истом болном осетљивошћу са којом други желе да буду гласовити и славни.“
У делу ,,За писца“ налази се највећи део аутопоетичких исказа нашег нобеловца. Овај део је посветио будућим ствараоцима. Дао им је савете али је и проговорио о себи, о својој поетици, о задацима и проблемима писца, тј. о свим оним стварима које маркирају и заокупљују живот једног ствараоца, великог као што је Андрић. Једна од најлепших тврдњи је свакако ова: ,,Само пребољене болести могле су бити описане и уметнички приказане.“  А онда додаје: ,,Најлепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.“   У ове две реченице садржане су две велике животне истине, као и две тако да их назовем, књижевне истине.  ,,Да би се створило једно уметничко дело, потребан је огроман рад маште. И тај напор не треба посуђивати само по ономе што је остварено и успело, него и по ономе што је неуспело и одбачено приликом рада и што ће нама читаоцима и гледаоцима заувек остати непознато.“  Андрић жели да каже да се и неуспеси рачунају, да је и то рад.  И ти папирићи, исписи , белешке и пропале идеје које сваки писац има су резултат напора и рада и треба их волети као нерођена чеда. Крајњи циљ Андрића као и многих других писаца је- истина. Жели да је сазна и подели са читаоцима, целу и у изворном облику. ,,У основи желимо само једно: истину. Ослободити се овога хука речи и пробити кроз ову схему слика и доћи до истине, наге, просте, па ма и смртоносне.“   Андрић пише о својим стваралачким жељама. ,,Право говорећи, ја сам увек највише желео једно: да све што видим могу да опишем, и да све што осетим могу да изразим.“  Он, као и многи писци, трага за речима, тражи праве речи да опише али и да изрази своја осећања. Жели да посведочи о свему, да остави свој траг на белој позадини.
,,Само чисте и велике ствари би требало писати. А за то треба имати здраву крв, праву мисао и доследан живот.“   Читајући његова дела, видимо да је у средишту његовог интересовања био обичан човек. Андрић је покушавао да прикаже обичног човека,човека ког виђамо на њиви, у радњи, на путу, његове бриге и ситне радости иако истиче да му то није полазило за руком. ,,Мислим да ми никад, ни приближно, неће поћи за руком да изразим лепоту које имају обичне радње, ситни догађаји и мале радости свакидашњег живота, гледани кроз једну велику бригу или жалост која нам тренутно заклања свет.“   У Знаковима налазимо један вредан и личан исказ који нам сведочи о његовој љубави према уметности.  ,,Не мрзим никог; осим оне који мрзе друге људе, и још, понекад, оне који презиру уметност.“   Из овог исказа се види колико му је уметност била битна. На крају крајева, живот је посветио једној од најлепших уметности, књижевности. ,,Понајчешће се дешава ово: кад ја живим и уживам у животу, моје дело спава мртвим сном и само понекад бунца у сну; а кад ја страдам, не живећи, живи и расте моје дело, хранећи се мојим страдањем као земљом црницом.“   У овом исказу се надзире теза о демонском пореклу уметности, или боље речено овај исказ је најављује.
Шта Андрић мисли о поезији, или још боље о рими и улепшавању истине каже у следећем исказу. ,,Треба се чувати римованих истина и с неповерењем примати и њих и оне који их праве или сувише често употребљавају.“  Теза о демонском пореклу уметности се опет јавља као лајт мотив. ,,На свакој књизи која значи добро уметничко дело могло би се написати:,,Отето од живота, мога и вашега.“  Ипак, Андрић се, као и сваки писац боји да једнога дана неће имати шта да каже својим читаоцима а то је, сложићете се, највећи страх сваког писца.,,Доћи ће време кад нећу имати шта да вам кажем.“  Зна да то неће бити некакво нарочито време, које ће доћи у неко нарочито доба, већ ће једноставно доћи сув и јалов период, како то обично бива у животу. ,,Не то неће бити никакво нарочито време, нити ће нарочито доћи, али ето, тако се ми високо и више- мање нетачно изражавамо кад говоримо о себи и свему оном што је у вези са нама. Не, неће доћи никакво нарочито ,,време“, него ће просто, незаутавном току догађаја и промена доћи једном и то: да нећу више имати шта да вам кажем.“   У овом одломку, Андрић исказује свој песимизам у уметности и тезу да колико год неко причао, шта год рекао, прича и даље остаје неиспричана, увек остаје још нешто да се каже. Он то стање, назива предворјем смрти која је велика тема у његовим делима. ,,Неће то бити нестанак мој са света ни одлазак под земљу, него предворје смрти или, ако хоћете, излазна станица живота.“  Заиста, Андрић тај период схвата веома трагично, скоро као и саму смрт. ,,Много ми се дешавало да ме тренутни и пролазни утисци од појава око мене збуне, уплаше или одушеве и понесу као да су жива стварност, а много пута сам прошао поред велике људске стварности и не помишљајући шта она значи за мене и за људе уопште, и не примећујући је.“  И поред свега тога, он није губио наду, није се препустио малодушју и очајању и што је најгоре за сваког човека- лењости. ,,Не спадам међу људе који не воле да раде; у очима лењих људи изгледам чак и врло вредан човек. (Иако ја сам најбоље знам како та ствар уистину стоји.) Не, нисам од оних што губе дане у нераду, али у мом раду има један тежак недостатак. Ја не умем да распоредим послове по њиховом степену важности  и нећу то, изгледа, никад ни научити. За једно пословно писмо или кратак одговор на неку неважну анкету мени је потребан исти напор, исти утрошак времена, снаге и живаца као и за пет страна једне приповетке на којој радим већ месецима.“  Већ сам напоменула да је смрт Андрићева опсесивна тема .У овом одломку говори о смрти и жељи да се о њему не распреда на дугачко и на широко. ,,После наше смрти можете исписивати и шта смо били и што смо писали, али за живота само ово друго.“  Живот доживљава као победу и својеврсни штит.
У ,,Знаковима поред пута“, Андрић дефинише своје стваралаштво. Андрић свој правац у књижевности назива реализмом али не реализмом у изворном смислу, већ више реалношћу. ,,Не знам да ли је ово што ја радим, и како радим, реализам, али верујем да је- реалност. Откако радим овај посао, ја се држим стварности и, држећи се ње, настојим да себи и другима објасним колико могу од те бескрајне стварности…“   Иако Андрић жели да преслика стварност на папир што верније и да изнесе праву истину, увиђа да је то немогуће урадити и то га прогања. Каже: ,,кад читам или слушам како неко описује и препричава оно што сам својим очима видео, ја увиђам јасно да је истину, праву истинску истину, немогуће тачно утврдити и непромењену пренети даље, до других људи и нових нараштаја. То сазнање стално ме прати.“  Он јасно уочава одступања од истине која су некада мала, незнатна, а некада огромна. Машта о великој, правој, заносној истини која ће засјати свом снагом. Тада долази до чудне претпоставке  која би могла све објаснити. ,,Али, онда се јави друга, нова: да је ово наша планета Земља и на њој ова наша земаљска, несавршена, али наша истина. и да је наша људска храброст и величина и мудрост у томе да је исправљамо и приближавамо истини, али у томе да живимо са њом овако непотпуном и људски несавршеном, док то морамо и не можемо друкчије.“  Тезу да човек губи себе у уметности, назначава неколико пута. ,,Постоји у мени једна давнашња, вероватно наслеђена, мисао да у свакој игри, као и у свакој уметности, човек губи себе.“  Као што знамо, њега су фасцинирали људи, њихова стварност, односи. Свестан да никада у потпуности неће успети да продре у њихову свест и живот, Андрић каже: ,,Могући су међу људима односи и призори какве ми ни замислити не можемо и падају међу њима речи које никада нисмо чули и, можда никада нећемо имати прилике да чујемо. Стога не треба бити брз у суђењу и одбацивању књижевних текстова који нам изгледају ,,неприродни“ и ,,претерани“ и ,,несхватљиви“.
Познато је да када желимо да кажемо нешто о себи а опет и не, то стављамо у уста неког другог. Такође, када желимо савет за себе а не желимо да се то зна, тражимо га за ,,пријатеља“. Исто то и наш нобеловац ради. Кроз Н.Н књижевника проговара он. ,,Књижевник Н.Н. воли цело човечанство, жељан је човекова присуства и никада не може ту жељу потпуно да задовољи, јер му његово књижевно занимање и његова велика осетљивост не дају да се много упушта са људима и бави њиховим бескрајним и свакојаким бригама и пословима. Али жеља за блискошћу са људима никад га не напушта.“  Ово је, по мом мишљењу, његов најдирљивији исказ који нам даје другачију слику о Андрићу. Такође, можемо рећи да је и аутопоетички исказ. Мање личан је свакако пасус у коме он пише како се треба опходити према уметности. ,,На подручју уметности човек треба да је као морнар на мору, нераздвојно везан за њу, али врло уздржљив у судовима и предвиђањима.“
Андрић такође заступа тезу да се дело када га уметник заврши и ,,пусти у свет“ на неки начин отуђи и почне да живи својим животом. Он тај живот сматра опасношћу и за дело и за самог писца. Дело може и да угрози мир, јер је дело незбринуто и изложено зависти, глупости, мржњи. ,,Твој мир не зависи више од тебе, ни твој углед ни твоја лична част. Најбољи део себе ти си отуђио и препустио туђим, непознатим мозговима, туђим устима и туђим перима да га тумаче према својим схватањима, својим нагонима и интересима.“   Обраћа се читаоцу. ,,Кад би сте знали шта је на овом  месту требало да стоји записано, ви би сте ми били захвални што сам одустао од писања и што нисам хтео тугом и кајањем  овог јутра загорчам ваше дане и после моје смрти можда.“  Андрић тврди да је само дело битно, ништа више. Оно говори уместо писца  живећи тим својим животом. Нису битни ни стилови, ни сам писац. ,,У делу  нисмо важни ни ми који га пишемо, ни наши методи и стилови, него само дело.“  Сматра да су сваки стил и свака форама прихватљиви ако нису само стил и форма.  Поред тога, заговорник је минимализма у уметности, сматрајући да треба рећи само оно најбитније. ,,Описујући људе, пределе или расположења, трудим се да кажем само оно што је неопходно и онолико колико је најнужније.“
Бити писац је диван позив и раде га само они који воле, они  који осећају дубоку потребу. Писци осећају потребу за писањем као што људи осећају потребу за храном, дуваном, сном. ,,Кад мислим уназад, ја видим да сам одувек желео да пишем и осећао потребу за тим.“   Неколико пута спомиње израз, уметнички израз, како му је тешко да се изрази, фале му речи. Тражи савршене речи. Жели да именује ствари јер је име знак. ,,Свему што се јави у твојој свести или искрсне пред твојим очима, гледај да одмах даш неко име.“  Андрић целог живота није престао да тражи речи које су алат за обављање његовог посла, као што би неки мајстор увек тражио бољи кључ или маказе. ,,Ничим се толико не бавим као- речима, а ни о чему рече и мање не размишљам. Увек сам код њих, окружен њима као пчелар пчелама…“  Речи су заслужне за многе догађаје у његовом животу, каже да са њима може свашта да доживи. Игра се са њима, забавља. ,,Полагано и опрезно тражим речи које се, једна по једна, враћају у своја стара утврђена значења и појављују на ивици мога видокруга.“   У њему постоји неусаглашеност мисли и дела које настаје. ,,Понекад се чудан разговор поведе између онога што, као по унутрашњем диктату, пишем и оног што у истом тренутку сам мислим.“  Савршенство је његова насушна потреба. ,,Гори у мени и пржи ме- јер то горим ја!- неподношљива потреба за лепотом и савршенством.“
Када говоримо о стилу, који сви  воле да одреде, ставе у неке оквире, наш нобеловац каже: ,,Стил? Сви одувек много говоримо о томе, а ја се и данас питам: стил, шта је то? Вештина заодети своју мисао, на најбољи могући и најубедљивији начин саопштити је другима? Кад добро размислим, чини ми се да би могао бити и много више од тога.“  Андрић веома духовито расправља о томе шта је стил, даје неконвенцијалну дефиницију за један од најважнијих појмова у књижевности.  Истиче да је битно да стил не постане сврха сама себи и да никада не треба ићи до краја стилских могућности. Иако је оставио иза себе велики  књижевни опус, Андрић каже да није ,,брз на перу ни опширан у писању.“ .
Истиче, да је код њега увек постојао јаз између слике коју је имао у мислима и израза који се налазио на хартији.,,Ја сам написао неколико књига и у њима рекао понешто о животу и неким његовим појавама. Допуштам да то нисам увек рекао јасно ни одређено, него пре узглед и површно, говорећи некад претерано лично и произвољно, а некад сувише уопштено и целомудрено. Но, ипак, рекао сам нешто.“  Упркос његовој књижевној величини, упркос бројним наградама, Андрић је свестан да није све рекао што би могао и требао, већ само мали део- рекао је нешто. Свестан је да један живот није довољан,  да један стваралац не може да испуни тај задатак, већ само мали део њега који је итекако битан.
Пошто је неко написао да је овладао духом језика, Андрић ову тврдњу објашњава овако: да је са фаустовским духом језика склопио пакт, и да ће га он служити док живи и пише, да би му када умре предао своју душу. Теза о демонском пореклу уметности је веома устаљена у његовом делу, стално је потенцира. Писање сматра даром који долази од оностраног и који се мора платити и за живота и после њега. ,,Ако се човек потпуно преда писању прича, његова је судбина незавидна. Пре или после, на један или на други начин, потпуно или делимично, он губи свој пут и своје место у свету. Истина је да му чудна и опасна игра којој се предао даје и чудесне накнаде и задовољства.“  Без обзира да цену, писање које зове чудном и опасном игром, причињава псцу задовољства, чини га срећним.
Андрић истиче да је битно да писац угаси свој живот, да постави непрозирну завесу имеђу себе и света и све док то не уради, неће створити живот на хартији. Па је: ,, Тако то зовемо писање, приказивање живота, у ствари једно гашење тога живота, али не и његово убијање.“  Међутим, то није буквално убијање, већ преношење из једног плана на други, слично, како то он пореди, паљењу и гашењу светла у једној и другој соби. Када пишете, ви прелазите у вишу сферу, напуштајући један живот који сте до сада водили. Отварају вам се разни прозори али се они из претходног живота, неки од њих, и затварају. ,, Греше они који мисле да сваки писац брзо и лако запажа све око себе. Свакако то није мој случај. У ствари, ја све око себе гледам као кроз неки вео, вео од мисли, и прво што видим то није чињеница коју посматрам, него моја мисао о њој.“
Полемише да је разговарао са покојником а саговорник му одговара да је то немогуће, и да се са покојником не може разговарати.  Андрић се слаже али и додаје: ,,Али, на крају, зар се пише само о оном што постоји? Кад би тако било, мало би се писало. Уосталом, то може да постоји, ако не друкчије а оно као књижевна фикција.“  Веома лепо доводи у везу књижевну фикцију и разговор са покојником,  наводећи велике истине. Машта, имагинација, фикција су кључне речи за настанак једног књижевног дела. Не можемо се држати стварног и реалног као мало дете за мајчин скут. Треба ићи корак даље јер машта не познаје границе и не признаје других закона осим својих. Како подстаћи рад маште? Андрић даје одговор и на то. ,,Ништа не подстиче у нама рад наше маште и ништа није узбудљивије него гледати старе цивилизације на њиховом извору који је одавно пресахнуо.“  И заиста, уочавамо да је овај савет, овај образац и он применио. Андрић пише о старој цивилизацији Босне, о моћној Отоманској империји.
Андрић никада себе не назива ствараоцем већ писцем јер пише. Логично. Писање сматра својим послом. ,,Писац треба да пише и прича, али не да од свог живота ствара причу. Они који то чине греше и према себи и према читаоцима, а понајвише према истини.“   Треба пустити да дело проговара уместо писца, а не писац уместо дела.  Читајући Знакове поред пута не могу да не приметим, да је поред тога што је својеврсни дневник, упутство за писце и путопис јер садржи, посебно друга књига, велики број записа са путовања по Србији, Босни, Шпанији, Француској, која је Андрић волео и на која је често ишао. Посебно ми је био интересантан одломак у ком он пореди свој рад са писањем домаћем, као и тврдња да се човек никад не ослободи детињства. Сећа се да је имао девет година, да је читао књигу док га је ,,оно“ напољу мамило. Није могао да изађе док не заврши задатак.  ,,Сад ми је шездедесета година. Напољу је сунце, оно најдраже, јесење, а преда мном је задатак. И све је исто.“
У есеју ,,Разговор са Гојом“ који је био један од омиљених Андрићевих сликара, Андрић расправља о уметности. Ово његово дело је фикција, коју можемо уврстити у новелистику, будући да знамо да Андрић и Гоја нису били савременици. Прича о Гоји је маска, горњи слој палимсеста за Андрићеве аутопоетичке исказе о лепоти стварања, муци која прати процес, о улози уметника у друштву. ,,Интервју“ је настао на једном путовању по  Француској, у месту Бордо, познатом по вину, у једној кафани у предграђу. Андрић кроз Гојине ставове заправо износи своје аутопоетичке ставове, ставове о уметности. Један од њих је теза о једноставности у уметности. ,,У простоти је клица будућности, а у лепоти и сјају неправарљив знак опадања и смрти. Али, људима су подједнако потребни и сјај и једноставност. То су два лица живота…Ја лично, био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног дубоког живота оскудног сјајем и облицима.“  У овом есеју, Андрић покушава да дефинише уметника и његов позив. Уметника назива сумњивим лицем, маскираним човеком и путником са лажним пасошем. Лице испод је дивно али ради се о томе да људи не воле ту закукуљеност и упаво зато га сматрају сумњивим. Када би уметник хтео да скине маску и прикаже се у правом светлу, опет му нико не би веровао. Мислили би да има још једну маску или још један пасош у џепу. ,,Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност.“
Јаз који постоји између  уметника и друштва пореди са јазом који се налази између Божанства и света. Такође, понавља тезу да је истина једна и древна  али да се може казати на више начина. Када размишља о свом позиву, и пита се какав је то заправо позив, Андрић долази до закључка да то баш нису чиста посла, долази до чувене тезе о демонском пореклу уметности. ,,По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла, ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничег у нешто што не знамо шта је.. Зато је ,,изван закона“, одметник у вишем смислу речи…“   Уметника назива одметником који бежи из једног света у други, отима по мало и надопуњује неки виши ред, реметећи онај нижи у ком би требало да живи. Претпостављамо да је свет из кога отима онострани, свет уметности а да ремети стварност, илити, световни свет. Уметници стварају облике, заустављају младост, погледе и покрете а сваки тај покрет појачавају за једну нијансу, надограђују. Управо ,,тај вишак“ та надоградња или мала измена, је печат да је то створено по други пут за трајни живот. ,,По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности.“  Прича причу о Антихристу који ће, када се појави,  стварати све што и Бог, само савршеније, и доводи уметника у везу са њим постављајући кључну тезу: ,,Можда је уметник претача Антихриста“.  Размишља о уметнику у контексту стварања и Богу и назива га фалсификатором, који за разлику од њега, ствара сличне ствари, које су наизглед лепе а при ближем додиру пропадају у амбис ништавила. У прилог свему, прича причу о девојчици која је мислила да је Гоја створио људе, јер их је видела на сликама, не Бог.  Даље у есеју понавља мишљење из Знакова да се дело отргне од аутора када га заврши и живим својим, одвојеним животом. Када говори о начину стварања, Андрић сматра да постоји само један начин који уметник зна, иако постоји хиљаду, и прича занимљиву причу о тетки Франциска  Гоје, која је учећи своју кћер ткањем, стално понављала: ,,Збијај, збијај то боље! Што га жалиш? Збијај то јаче!“  Овај начин, начин Гојине тетке је заправо начин стварања који је Андрић примењивао. Целог живота је тежио сажетости, етеричности, савршеној чврстини и повезаности речи. Познату фасцинираност старим цивилизацијама и легендама, спомиње и у овом есеју, истичући да је дошао до негативног закључка да ,,наша лична мисао у свом напору не значи много и да не може ништа, и до другог, позитивног: да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине.“  Дакле, по његовом мишљењу, све тајне и сва питања, вечита питања и недоумице, садржана су у легендама и зато их треба проучавати. Заговорник је упознавања себе, своје судбине кроз одјеке колективне свести. Чак набраја и легенде које говоре о томе. Спомиње и бајке, сматрајући да је у њима садржана права историја човечанства. После свега, резимира и закључује да  стварни ,,свет је царство материјалних закона и анималног живота, без смисла и циља, са смрћу као завршетком свега. Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем…“  Управо због тога што не потичу из овог света, све уметничке идеје носе на себи знаке другог света из ког су уметници кренули и катастрофе која их је довела овде. Они не могу да се прилагоде том свету а силно желе. Због тога је ,,свака велика  и племенита мисао странац и патник. Отуд неизбежна туга у уметности и песимизам у науци.“
У есеју ,,Нешто о стилу и језику“ Андрић поново проговара о једноставности у уметности, цитирајући А. Крилова, да треба писати тако да речима буде тесно а мислима пространо и да реченицу треба глачати док не престане да буде досадна. Сматра да је самодопадност при прегледу свог текста, најсигурнији пут ка неуспеху, као и да ,,До једноставности треба нарасти.“ .  Када говори о стилу, истиче да нема стиле без садржине, мислећи под тим да стил не треба подредити садржини а ни обратно. Осећања и мисли имају пресудну улогу за настанак једног књижевног дела. ,,Стил је само видљив, или ако хоћете, чујан део наше мисли или нашег осећања. Без мисли и осећања, нема стила, јер се гомила речи која личи на ниску празних прапораца не може ни звати стил.“   Битно је да свако нађе свој стил и да онај ко пише некакав план у раду. Изнад свега, мисли да рад пресудан, ,,Дакле увек иста мисао да је потребно радити, учити, саврађивати вештину израза.“  Сматра да треба радити и читати, глачати реченицу али не преко сваке мере али живот ставља на пијадестал. ,,Укратко: књиге су потребне, живот је неопходан“.
У есеју ,,Белешка за писца“ Андрић истиче: ,,На свашта сам се у животу жалио… али на једно се никад пожалио нисам, на велику сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар  у животу.“   Треба говорити из средишта ствари, никако са површине. ,,Писац је, кад је своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових“   и он ,,не сме да се чуди ничему“.
Закључићу једним дивним цитатом који тако добро говори све. ,,Ја бих могао са правом казати да сам свој век провео у књижевном послу, узимајући ту реч у најширем смислу. И онда кад сам мало писао, ја сам био са обе ноге у књижевности. Откако знам за себе, увек сам размишљао о књижевним темама, књижевним питањима, неуморно тражећи књижевни израз за сваки свој доживљај и сваку моју мисао. а последњих двадесетак година то је моја прва брига и мој главни посао. Ја се на то не жалим. Напротив, када читам или слушам о томе како је неко својој уметности жртвовао свој мир, своју срећу, цео свој живот, мени то звучи као романтична прича без сваког стварног основа.. Јер мени се увек чинило обрнуто, да мене уметност дарива и обогаћује, Рад на уметности изгледао ми је увек лакши и лепши од најлакше и најлепше игре; никад се у мени није јавила помисао да то ја њему нешто жртвујем. A пре неки дан сам, после толико година, после толико година, први пут помислио да би, можда мој живот био не само лакши него и природнији и мирнији, правији и доследнији да се нисам од младићких година предао књижевности. Можда. Али то се не би могло дигурно утврдити. На страну што не вреди испитивати шта би то било да је било нешто што није било.“

Литература:
1.    Иво Андрић, Знакови поред пута (Књига 1),  Политика, Народна књига, Београд, 2005
2.    Иво Андрић, Знакови поред пута (Књига 2),  Политика, Народна књига, Београд, 2005
3.    Иво Андрић, Историја и легенда(есеји, огледи, чланци), Свјетлост, Сарајево, 1976

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*