Марија Пргомеља-Moto Perpetuo, можда ипак аугментатив романа? (Вјећеслав Берар, Moto Perpetuo, Прометеј, 2013.)

Filed under: Srbija |

p039229Moto Perpetuo је роман о стварању, књижевности и музици, роман који је у тесној вези са музиком, а није о музици, већ је неки начин музичка књига. Музичка књига јер сам наслов потиче из сфере музике, инспирисан је истоименом Паганинијевом композицијом , и уз књигу долазе два цд са музиком која употпуњује угођај док читате ,,Moto Perpetuo“ , како каже Миодраг Матицки, уз музику коју волите. Мелодични тонови вас љуљушкају и воде у аристократску, романтичну, надасве јединствену Венецију. Наслов нас интригира и тера да га проучимо. Moto Perpetuo је италијанска реч, која значи вечити покрет; део музичке целине и у глобалу део целине, парче. По узору на Милорада Павића који се на почетку ,,Хазарског речника“ обраћа читаоцу, то чини и аутор овог романа; саставља мали уговор са читаоцем упозоравајући: ,,недовршена књига је највећи читалачки грех.“ Прелудијум, који представља форму књижевног дела, увлачи нас у музичко-књижевни свет а писмо, техником нађеног рукописа, in medias res. Роман садржи и предговор цењеном читаоцу, у ком писац жанровски одређује роман, упозоравајући да ако читалац тражи класичан роман , овај роман није за њега, већ би се могао описати ,,као својеврстан палимсест, варијације на сан о једном граду, једној јунакињи, романтичној перцепцији стварности… који се преплићу на том пергаменту у разним варијантама…“ Одређује га као дело које припада амбијенталној књижевности, које настаје по девизи ,,уметност ради уметности.“ Он је у основи једна фантазија, од туда и наслов Moto Perpetuo, по једној Паганинијевој композицији која, по речима писца, дочарава непрекидност, трајност, континуитет, а из тога произилази да га доживљава као музику, што је потпуно синергију текста и мелодије, аудио-визуелног, па га можемо назива и музичким романом који тежи да унесе нешто ново у књижевност. Роман има музички наслов и чиатаоца доведи у стање слично хипнози, месечарењу. Читање овог романа је сањање отворених очију. Осим са музиком, роман је у спрези са сном, а писац повезује књижевност и сан исписујући неке од најлепших пасуса овог романа.
Јунакињи романа Анабели, деда Теодор гоњен изреком ,,memento mori“ сећај се смрти , фином реминисценцијом на средњи век, оставља у аманет своје животно дело, како би заокружила његов опус, завршила започету књигу. Очито је недовршена књига прогонила писца па је одлучио да задужи унуку, која је једина у породици поседовала уметничу црту, јер је, како сматра, делић његове инкарнације. Он живот пореди са књигама. ,,На крају шта је живот него збир реченица, пар нанизаних поглавља.“ и тврди: Vita somnium brave-Живот је кратак сан. Пребирајући по сећању, Анабела схвата да не зна пуно тога о свом деди који јој је поверио тако важан задатак. ,,Анабела је врло мало знала о свом деди, и то углавнон посредно, кроз породичне приче. Родитељи су јој говорили да је особењак. Када јој је бака умрла, Теодор се одселио у Венецију, и тамо је живео од писања, иако није био нарочито познат. “ Био је човек рафинираног укуса, високих естетских мерила. Ово је једини портрет деде у књизи, који нам у неколико реченица, сажето и концизно, предочава његове најбитније особине.
Идући за мрвицама као Ивица и Марица, она одлази у дедину кућу. Боравак у њој ће је обликовати и одредити . Натпис на кући Sagnatori delle parole-снага речи постаје јој животни мото а кућа прибежиште и азил. Анабела је запрепашћена том количином књига на једном месту, из чега произилази да је Теодор био прави књигољубац и музикофил јер је у салону стајао стари грамофон какав поседују само пасионирани љубитељи музике, они који говоре да је посебан угођај слушати плоче због квалитета звука и специфичног шушкања. Родитељи портретишу Анабелу поредећи је са дедом. ,,Чврстог карактера, али потпуно на своју руку. Од оних који се роде непоправљиви. Носила је распарене чарапе. Увек је пркосно терала своје, као онај сат у Фиренци, који већ петсто година ради у контра смеру.“ Откривши да дедин рукопис представља вечити покрет , понесена речима, одлучује да се посвети писању, да заврши књигу, схвативши ,,бесмисао прозаичног, неуметничког живота.“
Dolce vita, живот је леп, лепа је и Венеција. Тврде да је један од најлепших градова, са прекрасном црквом Светог Марка, Дуждевом палатом, трговима, карневалом. Лепота овог града инспирисала је многе уметнике, Томаса Мана, нашу књижевницу Сању Домазет. Венеција је последња станица јунакиње нашег романа, Анабелино крајње одредиште. Учење италијанског и читање само су припреме за одлазак у овај романтични град, док је књига циљ. Она као да стално понавља: ,,Подредити све књижевности и завршити рукопис. Јер, ако не завршим рукопис, дело мог деде ће пасти у заборав а смисао његовог живота ће бити доведен у питање.“ Анабела жели да доврши књигу схватајући озбиљност његове последње жеље, важност њеног задатка и најпре, важност књижевности коју проучава. ,,Почела је да вежба метафору, краљицу стилских фигура.“ У једном тренутку ће рећи да што више гута књиге, литерарна глад се увећава и књижевни желудац се шири. Поред италијанског језика и књижевности, Анабела учи да живи кроз италијанску културу, открива италијанску кухињу али усваја дедине манире и ситне пороке. Пре свега, усваја његов начин живота. Анабела одраста уз помоћ књига, расте.
Писац кокетира са италијанским језиком и италијанским наслеђем, суптилно дајући назнаке, остављајући нам лингвистичке мрвице а у исто време користи књижевно-теоријски апарат, дајући нам на знање да оперише њиме. Слике се смењују, књига одише медитеранском атмосфером, а простор романа, топоси које захвата јесу простор две државе, Србије и Италије које су дијаметрално супротне и два града, древне Венеције и северобанатске Кикинде. Приповедање је у презенту али и ретроспективно. У презенту је када прати причу јунакиње, ретроспективно када нам предочава детаље из живота Анабелиног деле, Теодора далеке предратне 1920. у Венецији.
Мотив сна је кључан и један од најважнијих. Сан је Тодору најавио предају драгоценог рукописа. ,,Уснио је како предаје свој рукопис некој девојци. Она долази гондолом и гледа га у чуду. Ветар разноси трагове манускрипта на све четири стране света. Обучена је у лепу хаљину боје крви, са извезеним текстом, тамним као ноћ. Није препознавао девојку, али је осећао неку повезаност, као присност аверса и реверса. Месечина јој је обасјавала хаљину као стона лампа књигу. Није могао да рашчита запис. Као да је био шифрован. На руци је имала његов прстен.“ Тај сан је антиципирао крај романа. Мотив сна и предсаказања има своју гнезу. Јавља се у античкој књижевности, у српској средњовековној, преко народне, па све до савремене, до Павића, коме је овај мотив био један од кључних мотива његове поетике. Читајући књигу присуствујемо трансформацији главне јунакиње, Анабеле. Она постаје књигољубац. Мења јој се крв. ,,Анабела је и раније волела књиге, али сад јој је то постала опсесија. Гутала их је или сисала, као бомбоне. Читала је истовемено квартет разнородног штива. Кришом их је мазила и мирисала хартију. Дијагноза: класични библиографски фетиш.“ Писац је дефинише као сањара, и управо књиге јој помажу да сања отворених очију и док јој при том, како тврди, лексички гардеробер постаје непрегледан. Марсел Пруст је записао: ,, Ако је сањарење опасно, лек за то није да се сања мање, већ да се сања више, да се сања непрестано.“ Књижевност богати како наш свет, тако и вокабулар. ,,Стилске фигуре су оруђе књижевности. Снови су препуни стилских фигура. Сећање је прожето стилским фигурама. У сећањима примећујемо хиперболу, контраст, друге фигуре. У сећањима је лепо лепше, слатко слађе, ружно ружније, страшно страшније. Због тога чезнемо за минулим временима, жељни смо уметности.“ Овај одломак подсећа на одломак из првог романа Марије Јовановић ,,Сплеткарење с сопственом душом“ који гласи: ,,Сећање није запечааћена конзерва коју по потреби отворимо и затекнемо увек исти садржај; оно преображава прошлост, уписујући јој садашње знање, искуство и осећајност. Зато причу о прошлом (а сваки тренутак је већ прошлост; проклетство времена је управо у томе што ретко успевамо да ухватимо и проживимо тренутак, непоновљивост и пуноћу садашњости, без терета прошлости и неизвесности будућности), дакле, говор о било чему треба узети сасвим условно, као мешавину мало хаотичних лажи, мало стварног заборава, мало додворавања властитој таштини, и сасвим мало искрености.“
Тодор је био писац. Звали су га Сновисни, што значи сањалица, тумач снова. Снови су му били грађа, али морам напоменути да је имао исте муке као остали писци. На првом месту, прогонило га је недовршено дело, јер како је истакао писац, недовршена књига је највећи грех, а на другом месту, имао је, попут Андрића, који је трагао за речима, муке с њима. ,,У руци ми се налази дебели речник. Узалуд тражим неку реч. Не вреди. Свака страница претвара се у ћорсокак. Остајем недоречен.“ Проговара о послу писаца, и оруђу, речима, пошто књижевност најчешће дефинишу као уметност речи. ,,Речи се сјаје док су нове. И оне се лако отрцају, као ђонови. Сизифов је то посао, градити кулу од речи.“ Сасвим је необичан писац који оставља незавршене рукописе и који је један свој рукопис ставио у боцу и бацио у море јер му је та идеја деловала авантуристички. Тодор као да проналази друге начине за рецепцију, као да се поиграва статусом аутора. У роману се паралелно одвијају две приче, спајају се прошлост и садашњост, предратна 1920. и напредна 1983, деде и унуке у литератрну, сновидљиву, али јачу везу од крвне. Попут јунака крими романа, јунакиња прво добија заоставштину а потом цедуљицу са кратким натписом ,,Дођи“ и мистериозним потписом. Позив се наравно односи на долазак у Венецију. Сам тај сусрет култура Венеције и Србије је веома интересантан. Цео роман је распеван, певају јунаци, гондолијер, посвуда и од свуда чује се музика, углавном класична, а чувена композиција Moto Perpetuo провлачи се као лајт мотив, варира неколико пута.
Музика романа је Паганинијева музика , класична. Неки делови су названи по деловима композиција. Поглавље десет зове се закаснела увертира што је оркестарски увод у неко веће музичко дело, пре свега, у оперу, поглавље дванаест ,,Манует од три минута“ Венеција 1924. Стална компарација са музиком је углавном везана за Венецију ,,деликатесни симбол пролазности лепоте. Тешко је разумети анђеоски вокабулар, узвишени правопис и небеску интерпункцију.“
Поглавље осам носи назив ,,Тишина магичне белине“ Венеција 1922. Оно је празно и потпуно у дослуху са насловом. Пред собом имамо празан лист као у другом делу саге Сумрак, ,,Млад месец“ у ком имамо неколико празних поглавља за неколико празних месеци током којих се ништа не дешава, што је авангардно, субверзивно, модерно и смело, мало поигравање у књижевности. Под слоганом ,,Авантуре не бирају време“ Анабела, супротно рацију, путује у Венецију, предосећајући да ће можда тамо нађи мистериозног пошаљиоца поруке, и да ће јој баш Венеција изнедрити неке одговоре. На том путовању прати је Скарлет, пас што се уклапа у модел главног јунака и помагача, често примењиван у бајкама и књижевности за децу. Анабела пак Скарлет пореди са Санчом Пансом, пратиоцем дон Кихота што је реминисценција на, по многима најбољи роман светске књижевности, први модеран роман. Ступивши на тло Венеције Анабела закључује да се њен романтични и сањалачки сензибилитет слаже са сензибилитетом града. Пошто је бесмислено посетити Венецију а не посетити чувени карневал Анабела купује маску, симбол мистериозности, другости али и знак иницијације. Венеција ју је примила у своја недра, увука у радњу комедије дел арте. Начин на који она доживљава овај град је посебан. За њу је Венеција бајка на води а начин на који је доживљава сличан је доживљају Венеције главне јунакиње романа Acqua alta, Еве, инспирисаног романом ,,Смрт у Венецији“ Томаса Мана. За разлику од Анабеле, Ева долази у Венецију пословно, предаје на венецијанском Институту за проучавање књижевности. Главни разлог доласка изговара на почетку књиге, стално га понављајући. ,,Дошла сам у Венецију да убијем једног човека.“ Заједничка им љубав према књижевности али и потрага, обе долазе у Венецију да пронађу људе; Ева човека ког жели да убије, Анабела пошаљиоца рукописа. Обема Венеција даје шта желе, даје одговоре.
Читајући дедин рукопис Анабела сазнаје да је добила име по јунакињи једне дедине новеле. Сан јој најављује катарзу. ,,Убрзо се ушуњао један чудан сан, та сликовита транскрипција подсвести. Сањала је свој препород. Некакву својеврсну интимну ренесансу.“ Њена ренесанса започета у Кикинди окончана је у Венецији. Она постаје одрасла, личност. Писац нам предочава један лолита моменат у ком нам се открива, по први пут њена сексуалност. Може се рећи да је Анабела доласком у Венецију постала жена. Сан је најавио прелаз, а писац је пореди са познатим женама користећи метод набрајања, као Симовић, као Рабле. Изговара: ,,Зар је битно. И овако је све ово таyа (туга, илузија).“ Анабела осећа анахронизам, душа јој је стара. Њена хаљина је исписана са спољашње стране,баш онако како је то видео Тодор у сну. Запис почиње речима: ,,Те сновидне ноћи умотане у плашт од снежних пахуља које су падале успаваним adagio темпом… Анабела је ушушкана у своме кревету, галопирала непрегледном пољаном снова…“ Фасцинантан је сплет ,,случајности“ у књизи. С обзиром да случајности не постоје, савршено се уклапа натпис на хаљини, претходно на лули , сновиђења, снови, предсказања, понављање реченица и пасуса у датом, одговарајућем тренутку. Писац се поиграва са читаоцем фалсификујући стварност. ,,Венецијански интерлудијум “поглавље шеснаест је прича-уљез о дијалогу две госпође које играју шах рецитујући поезију. Ово поглавље је тест издржљивости читаоца, зачикавање пред крај. Поглавља се уклапају попут коцкица у мозаик, при том, по поступку, поетички подсећајући на Павића и на његове романе.
Роман се завршава крајем потраге, сусретом са пријатељем њеног деде, чије је присуство Анабела наслутила. По први пут дефинише се Тодорово занимање: он је писац. Он, односно они, помогли су Анабели да дође, желећи да уздигну књижевност јер је њен долазак значио крај романа. Својим доласком она је завршила дедин рукопис, остваривши своју мисију. Књига доноси дах Италије, крими али и романтичну атмосферу и музику, много ритмова класичне музике. Може се читати ,,уз музику коју волите“ најбоље класичну, неодвојива је од ње. Има едукативну мисију, учи нас италијанском језику, култури, кухињи, музици. Поруке књиге су, поред carpe diem, carpe noctem и carpe momentum. ,,Moto perpetuo“ је роман о стварању, роман о љубави према књижевности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*