Редакција Српских недељних новина из Будимпеште расписује
КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ
„МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ”
– за најбољу необјављену кратку причу на српском језику –
Право учешћа на конкурсу имају аутори који стварају на српском језику, без обзира на држављанство и место становања. Један аутор може послати највише једну причу, дужине до 30 редова. Радови се потписују шифром, а податке о себи (краћа биографија, поштанска и електронска адреса, број телефона) аутори треба да доставе у посебном коверту, који заједно са ковертом у коме се налази прича шаљу као једну пошиљку.
Причу треба послати у четири одштампана примерка на адресу:
Szerb Országos Önkormányzat
Szerb Hetilap (за књижевни конкурс)
Falk Miksa u. 3,
1055 Budapest, Hungary
Пристигле радове оцењиваће трочлани стручни жири, а у обзир ће бити узете приче које у редакцију Српских недељних новина стигну до 10. децембра 2012. године.
Аутору најуспелије приче припашће Награда „Милован Видаковић”, која подразумева повељу са ликом овог писца и златник са ликом Светог Саве. Жири ће своју одлуку донети до 15. јануара 2013. године и објавити у медијима (Српске недељне новине, сајт РТС-а, сајт Конкурси региона и посредством Удружења књижевника Србије), а награђеном аутору признање ће бити уручено крајем јануара, на традиционалној Светосавској академији у Будимпешти.
Детаљније информације заинтересовани могу добити путем имејл адресе: nedeljnenovine@gmail.com
***
Милован Видаковић (Неменикуће, 1780 – Пешта, 1841) сматра се зачетником српског романа. Био је један од најчитанијих српских писаца свога времена. Детињство је провео на селу, без школе, чувајући овце и козе. Једини духовни утицај на њега имала је епска народна традиција.
Гимназију је завршавао у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, а филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је уписао и студије права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Научио је латински, немачки, мађарски и делимично француски језик.
У јесен 1817. године постављен је за професора Српске гимназије у Новом Саду, али је због једне афере отпуштен 1824. Од тада је радио као приватни учитељ у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Често је био у беспарици, а последње године живота провео је у Пешти. Код њега су становали многи српски ђаци који су се у то време школовали у мађарској престоници.
Сахрањен је на српском гробљу у Пешти, а надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.
Pročitajte i:
1 comment
Koliko je to 30 redova? Oko 3000 znakova?
Comments are closed.