Из необјављене књиге кратких прича Милоша Ристића: “РАСАДНИЧКЕ ПРИЧЕ“

Filed under: Srbija,zemlja |

 А ТИ, И ТИ 

-Здраво Гиле!
-Здраво.
-Шта ти је Гиле – нешто си љут?
-Нешто ми није јасно овде.
-Шта ти није јасно, кажи. Кажи, Гиле.
-Хоћу да ми кажеш, ти Босанац, и ти Ристо, и ти Мирко, и ти Пећинац… где ти је брат?
-Ено га кући, спава.
-Твој брат је добар, он радио код мене – ХОЋУ ДА МИ КАЖЕТЕ! И ти Гуни, и ти Кнедла – и овај што просипа воду (неко у том трену просуо воду с терасе) – и овај што пролази (зачу се аутомобил како прође) – КО ТО… ОВДЕ… ТРАЖИ КАВГУ… СА МНОМ?!
-Нико Гиле, ко тражи…
-Ко то – овде – тражи кавгу – са мном! Јер ја… сам… ја !!!

У ИРАКУ У ИРАНУ  

-Де си Гиле!

-Ко зна где сам!

-Где си пошо – кући? Како где си?!

-Лепо. Ко зна. Ко – зна! Ти, лепо, видиш, ја сам ту… Мислиш – причаш са мном, а ко зна где сам ја. Можда сам у Ираку, у Ирану, ко зна? Још се пуца!

ВЕНТИЛАТОР 

-Еј људи – ено га Миша Пацер!

-Зови га, зови га овамо.

-Мишо, Мишо… Дођи… Де си, Мишо!

-Где сте људи. Шта радите?

-Где си био Мишо?

-Ништа, био сам мало до града…

-И – шта има по граду?

-Ништа, јеботе, био до биоскопа, глед’о неки филм…

-Кој’ филм – јел неки добар?

-Ма није лош, него после ми се десило нешто чудно…

-Шта било?!

-Ма ништа, јеботе, седим у кафићу неком, оно, наручио кафу јеботе, пијуцкам кафу, оно… кад… запазим једну чудну ствар…

-Па шта си видо? Шта си видо, Мишо?!

-Ништа, гледам у онај плафон, јеботе, кад видим да се онај вентилатор креће пола сата у једну страну… онда… јеботе… пола сата у другу. И тако опет… Пола сата у једну, пола сата у другу…

ОПЕТ ТОНИ: КАШИКА 

-Где си Ристо!

-Где си Тони!

-Што си се угојио, бре толико Ристо? Тхе – па ти си постао гори од мене!?

-Ма на студијама сам се угојио – само седиш – седиш на факултету преподне – после седиш кући и учиш. Само учиш, једеш и седиш. Сад сам почео да идем на трчање – ваљда ћу да смршам за пар месеци…

-Е, знаш како може час да се смрша?!

-Како?

-Тхе – мора да се пробуши кашика!

-Ха?

-Узмеш нож, пробушиш на средини кашику и… после једи колко хоћеш – џабе!

ЈУ МАЈКО – СВЕ СЕ ПОЛОМИ!

Да ли, да ли ви, мрски читаоци, можете да замислите да очевици смрти девојке која лежи на бетону, а која је управо извршила самоубиство скочивши с врха своје зграде, потврдише да су њене последње речи, онако поломљене, измрцваренe, пред мајком и сестром, и окупљеним радозналцима биле:

ЈУ

МАЈКО

СВЕ

СЕ

ПОЛОМИ?!

Да није смешно, било би тужно.

МИРКО ДИЋЕШ 

Како је овај мали дечко, Мирко, који је преко лета долазио из Аустрије где му живе разведени родитељи у Расадник код бабе, добио име МИРКО-ДИЋЕШ.

За све је крива његова баба, Нада-Шериф. Зашто су је звали Шериф, закључићете брзо. Стално му бранила да се дружи с осталом децом из краја. Дозвољено му је било само да седи с њом и баба-Живаном, поред игралишта, на клупи.

МИРКО! ДОЂИ ОВАМО.

А БАа-БАа!

ДОЂИ ОВАМО КАД КАЖЕМ! ДОЂИ – ДА ВИДИШ КАКО НЕШТО ЛЕПО ПРИЧА БАБА ЖИВАНА…

А ХОЋУ ДА СЕ ИГРАМ, ба-ба!

МИРКО! ДОЛАЗИ ОВАМО-НЕМОЈ ДА ТИ УСТАЈЕМ!

А ИГРАМ СЕ…

С КИМ СЕ ИГРАШ?!

С ПЕЋИНЦИМА…

С КОЈИМ ТВОЈИМ ПЕЋИНЦИМА?!

С БЛИЗАНЦИМА, ПЕЋИНЦИМА – ЕВО, ТУ СЕ ИГРАМО, БЛИЗУ СМО, ИЗА ЗГРАДЕ.

МА КОЈИ ТВОЈИ ПЕЋИНЦИ – ОНИ СУ ЦИГАНИ – САМО ГЛЕДАЈУ ДА ТИ НЕШТО УКРАДУ – ДОЛАЗИ ОВАМО!

А Ба-Ба…

МИРКО! ШТА РАДИШ ТО! НЕ ЗАВЛАЧИ СЕ ИСПОД КОЛА!

Мирко! ДИ ЋЕШ под тај гареж?!

ВРЕМЕ

Мај, усред пролећа лето и јесен, али у Расаднику нема тачне временске позиције. Ту не постоји сутра ако не и јуче. Не постоји сад ако није доживљено кроз оно сутра. Прича се. Псује. Извргава озбиљност. Бити нормалан, а живети у крају званом Расадник 2 тешка је опција. Незамислива. Одвратна. Као издвајање. Бунт против његових житеља. И именитеља. И родитеља – већ у осмој години. Јер овде се у осмој постаје хранитељ краја, а у шеснаестој староседелац. Расадничани се не сретну и по сто, хиљаду, три хиљаде дана, али све остаје живо, нетакнуто. Све остаје у клиначким погледима на живот.

Ко зна зашто је то добро.

МЕСТО

РАСАДНИК ДВА.

Некадашње:

УЛИЦА

ДРУГЕ

ДАЛМАТИНСКЕ

ПРОЛЕТЕРСКЕ

БРИГАДЕ.

Сад:

КОСОВСКА.

Милош Ристић, рођен је 24. 04. 1984. године у Крушевцу где завршава основну школу и гимназију. Дипломирао је 2011. године на катедри за Српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Нишу (генерација 2006/2007). Пише поезију, кратке приче, драме, афоризме, есеје, хаику и др. До сада је објављивао песме (ТОК, 2007), драму (LIBARTES, 2011), афоризме (hellycherry, 2011), есеј (MaxMinus, 2012), причу (Аванград, 2012), хаику (hellycherry, 2011), афоризме (Афирматор, 2012), песме (Непосредна конзумација културе, 2011), песме (hellycherry, 2011). Још увек нема објављену самосталну књигу иако има више од 2000 написаних песама – из материјалних разлога. Освојио је прву награду за најбољи књижевни оригинални рад на тему екологије са песмом ЗАГАЂИВАЧКА ИСПОВЕСТ на конкурсу Планета АРТ, додељену 29. априла 2012. godine i Треће место на Ђурђевданском књижевном конкурсу Књижевног клуба РАДЕ ДРАИНАЦ и Књижевне омладине Прокупља  за циклус песама – 2007. године. Такође и две награде освојене и додељене 2. априла на 11. Конкурсу хумора и сатире на тему “На грани (ци) Европе“ у организацији Клуба умјетничких душа из Мркоњић града: НАЈИЗАЗОВНИЈИ АФОРИЗМИ као и НАЈДИСКРЕТНИЈА ПЈЕСМА У АКРОСТИХУ.

Живи у Расаднику, Крушевац, Србија.

Инфо: milosevicristic853@gmail.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*