Зорана Манић: Кућа на брду (Konkurs Lagune 2013 za porodičnu priču – prvo mesto)

Filed under: Laguna 2013,nagrađeni radovi,region |

saburina_kucaОн је био занатлија у пензији, весео човек, мршав, али симпатично повећег стомака. Његова жена, била је ситне грађе, добра домаћица, са дубоко урезаним борама које су јој даровали живот и вечита брига за најближе. У тој кући на брду, Ана је готово цело детињство провела играјући се са животињама. Било је то једино место на којима је завршавао њен бег од стварности и обавеза које је имала у великом граду.

У тој кући, увек је било весело и опуштено. Ана је свакога дана помагала баки и деки око животиња, понекад и кријући се од њих, хранила је своје љубимце и више него што је то било потребно, јер у томе је, изгледа, проналазила велику срећу. Њене очи се испуне сузама радосницама, а срце убрзано лупа и шапуће јој приче о срећи и смислу живота. Када старци открију да је Ана, њихова унука, нахранила по пети или шести пут кокошке и зечеве тога дана, грдили би је претећи јој да неће за њу бити више колача,али се убрзо намргођено лице претварало у осмех и топли загрљај који мирише на домаће ванилице… Њих троје су ћутке, често седели на клупи испред те куће и гледали у наранџасти залазак сунца. Цвркут птица, зов животиња и тиха мелодија дедине фрулице су једини звуци који су се могли чути. На њиховим лицима огледао би се сав спокој овога света, уметност уживања у малим стварима. Били су срећни. Кућа и оно мало земље био је за њих праваидила, златно доба, рај који нико није могао нарушити.

А онда је залазак постајао црвен. Старци су окренули свој поглед ка Ани и увидели да је порасла. Раније је Ана долазила свакога викенда, али сада су се њени доласци проредили, јер је имала превише обавеза у граду. Све мање је размишљала о тој кући на брду, о њој и њему. Када би је бака позвала телефоном и нестрпљиво је упитала када ће доћи да се заједно шале са дедом и да хране животиње, Ана је ужурбано одговарала како нема времена да разговара са баком, да мора да скува ручак, и да ће доћи чим буде могла. Но, дани, недеље и месеци су пролазили. Ана их је те године посетила само два пута.

Њихов мали рај губио је првобитан облик. Није било више дечијег кикотања  и трчања које им је испуњавало срце, већ само мирис цигарета које је палила једну за другом.

Нека чудна, непрозирна магла и неустаљена сенка се неприметно и болно увукла у њихов дом. Бака је отишла у Београд на испитивање, а затим су дошли болница и дом за старе у коме је лежала две године непокретна. Ретко када је имала посетиоце. Ана је свега три пута отишла за те две дуге  године. Сваки пут, било јој је све теже. Ана… Није волела да иде тамо. Није желела да је види тако слабу. Није желела да поново од ње чује питање: „Ко си ти?“, питање које јој је терало горке сузе на очи. Сваки пут би баку нежно узела за руку коју није пуштала сатима. Плашила се да је не поломи колико је била слабашна. Мирис болести и нека страшна клица нечега непојамног су обузели њено срце. У стомаку је Ана осетила мучнину која је неизмерно расла, попут оне једне сузе која је тако дуго текла бакиним уморним лицем. Ана је почела убрзано да дише, осетила је како јој ноге трну, зидови притискају и сви они беспомоћни људи, бачени на кревете, безгласно дозивају. Одједном се тргла и одлучила је да крене кући, иако време предвиђено за посете није још истекло. Пољубила ју је у образ и изашла из собе. Тупим ударцима ужурбаног корака одјекивала је та огромна просторија.У затамњеном ходнику без краја се ипак окренула и махнула старици на болесничкој постељи.

Да је Ана знала оно што сада зна, остала би још крај старице. Да је знала оно што сада зна, остала би сат, два, три сата, остала би све док је не би истерали. Да је знала то што данас зна, дала би све што има на свету да остане поред ње те мартовске ноћи.

Неко време је, изгледа, прошло.Човек повећег стомака  је одлучио да не може живети на овоме свету без ње. У кући на брду сада живе неки непознати, туђи људи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*