Разговор са Дакибором Дрекићем (37), афористичарем, песником, шортсторичарем, палиндромистом из Борче за портал Конкурси региона водио је Милош Ристић
1. Ваш књижевни пут, књижевне улице, ћорсокаци? (Када сте почели да пишете, где сте били, где сте сада…)
– Ух, прво па најтеже питање. Пишем откад знам за себе… или знам за себе откад пишем. Сад више нисам сигуран шта је од тога тачно. Биће да је тачно и једно и друго… а битно је да пишем, јер имам осећај да би ме прождро онај вук који је вребао Аску, чим бих престао. Путеве, улице и ћорсокаке градили су наши вредни неимари и зато се на многима често нашла и покоја рупа или бандера. Не знам како и када је тачно почело, али знам да нисам имао избора, као што га ни сада немам. Нешто у мени, дар или проклетство, ко ће га знати. На тренутак се учини да је дар, а затим да је проклетство.
2. Када волите да пишете највише, ујутру, ноћу, дању, увече, у подне? Или, када најмање пишете? И на чему пишете? (папир, комп, мобилни, итд.)
– Што се времена тиче, пишем када ми то живот дозволи. Мислим да нам је живот дат зато да се живи, а не зато да се фалсификује писањем. Никад не бих мењао савршену љубав за савршени роман у љубави, а читао сам изјаве фанатика који су због писања упропастили, тј. промашили сопствене животе. Трудим се да нађем компромис између та два задовољства, наравно у корист живота. Дакле, када ми девојка тражи љубав, папир мора да остане ускраћен исте. Можда би то била предивна љубавна песма, али пустићу ипак другима да је напишу. Пишем где стигнем, на рачунару, папиру, длану, салвети, марамици, WC папиру. Сећам се да сам једном написао десетак афоризама на WC папиру. Инспирација дође често и кад јој није време. Затим сам схватио да је то последње парче папира… И тако је шест афоризама отишло у неповрат. Успео сам да се сетим само четири.
3. Освајали сте бројне награде на конкурсима. Да ли су књижевни конкурси омаловажени код нас? Да ли им се не даје много на значају, с обзиром да их има више од триста? Није ли то површно гледање књижевних критичара – то истицање релације обрнуте пропорције између квалитета и квантитета или се по вашем мишљењу ради о нечему другом?
– Хм, награде и конкурси… Појма нисам имао да их толико има. То је страшно. Ја знам за педесетак. Драге су ми награде које сам добио, посебно оне добијене од читалаца/слушалаца. О конкурсима се свашта прича, о војводама и сердарима… Не знам, не улазим много у то. Драго ми је када мој рад буде награђен, а не разочарам се ни када не буде. Једноставно, све је подложно суду времена. Жири јесте битан, читаоци још битнији, а време нам свима процењује вредност. Кажу да ће сутра бити облачно…
4. Културни центри и центри моћи? Уопштено и конкретно.
– У оба случаја ради се о центру. И ту лежи проблем. Највреднија култура никада није била мезимче центра. А код нас, ако се не угураш у центар, не постојиш. Знам да је Достојевски писао у предграђу. А имена са подужег списка тадашњих руских писаца из „центра“ не сећа се нико више ни у том самом центру. Ту се ради о две супротне категорије људи: оних који чине културу једног друштва и оних који су паразити у друштву. Први не могу да дођу до изражаја од других за живота, али зато после смрти васкрсну, а друге не можеш да избегнеш, свуда су, наметљиви и безобразни, али зато одмах после смрти нестану. Тужна чињеница и за једне и за друге, али тако нам је већ подуже време.
5. Ваше виђење егзистенција зборника? Њихове функције, доприноси и мане? С обзиром да сте заступљени у више различитих зборника?
-Радови су ми заступљени у педесетак зборника и часописа, али се плашим да то нико и не чита. Поједине да, али већину не. У противном би и зборници и часописи имали већу улогу у креирању културне сцене. Свашта се објављује, критеријуми су често ниски, а тиражи минимални. Понављам, поједини зборници и часописи се својим садржајем и концепцијом издижу и завређују пажњу.
6. Да ли су штампани часописи културе (књижевности) и даље затворенија (иди ми, дођи ми) варијанта у односу на електронске? И да ли још чврсто држе примат у квалитету?
– Мало су прешироки ти појмови „штампани и електронски часописи“ да би се могло уопштено о њима говорити. Не бих да их тако раздвајам. Радије бих говорио о добрим и лошим часописима, без обзира на облик у којем се јављају. Штампане обично читам уз јутарњу кафу, у кафани. Не могу ујутру да вучем лаптоп са собом. А електронске читам увече, када се вратим из кафане. Између те две кафане, не читам, него покушавам да живим и пишем.
7. Како гледате на афористичаре који су признати, више пута запослени, овенчани и имају више књига, а и даље учествују на афористичким конкурсима где заузму место и пет дана на Златибору књижевном подмлатку и слично? Афористичари у власти? Афористичари у скупштини?
– Био сам око нове године на Златибору. Ништа посебно – циркус, лунапарк, бувљак и кинески тржни центар на једном месту. Нисам се задржао ни пола сата. Више ми се свидело на Тари, у Кремнима и на Мокрој Гори. А што се тиче тих афористичара које помињете – вероватно воле Златибор. О наградама треба да одлучује једино квалитет. Што се тиче афористичара у политици, то ми даје наду. Треба да нас буде и на власти и у опозицији, а највише у невладином сектору. Тај сектор ми је најсумњивији – мислим да се њихова нетрпељивост према овом народу провлачи још од средњег века.
8. Нећу вам постављати питање је ли наша афористика развијена, јер јесте. Но обликује ли се она, по вама, или је ветар разноси куд (кад) стигне?
– Ми Срби имамо један јако лош обичај да све што је лоше бацамо у ветар. Невоља је у томе што ветар често промени смер. Афористика нам је најбоља на свету – то признање стиже свакодневно. Свет се већ деценијама труди да нам обезбеди погодну климу за развој сатире. Хвала му на томе. Али ја бих ипак више волео да нас свет остави на миру, да се мало више опробам у писању љубавних песама, ода радости и бајки за децу. Нека они мало развију своју сатиру, па да им ми честитамо.
9. Да ли и када сатира почиње да кокетира са јавношћу, уместо да је претреса и тресе?
– Добра сатира никад не сме да подилази јавности, хумор да, али сатира не би смела. Добар сатиричар више воли да је трн у оку, него хемороид у дупету. Знате и хемороид смета, али је њега већ предодредило то што се некоме увукао у дупе. А трн у оку – е то је сатира. Неки пријатељи су ми скретали пажњу да не бих требао да будем оштар према својој држави и народу, тврдећи да се тако не показује родољубље. Ја мислим управо супротно: Нема веће љубави према својој држави и свом народу од указивања на његове мане и недостатке. Мислим да је сатира најпогоднија за то.
10. Да ли по вашем мишљењу афоризам мора да има дидактичку компоненту? Да ли мора естетску? Има ли у Србији, једној од водећих сила афористике, назнака клица другачијег стилског развоја? Не мислим на уношење псовки и вулгаризма, већ истинских новина…
– Трудим се да моји афоризми пре свега имају конкретну поруку, односно да метафора и парадокс у њима не буду сами себи циљ. Даље, сматрам да добар афоризам треба да поседује оригиналну хуморну црту, уз коју ће конкретна порука да постигне најбољи ефекат. Јасност, конкретност и језгровитост су ми најбитније, јер ако је афоризам недовољно јасан и конкретан, или ако се расплине у много више речи него што је потребно, он губи снагу и претвара се у некакву констатацију или још горе, у покушај констатације неког стања.
11. Да ли је тачно да афоризме пишу они, којима се плаче, онима, којима се смеје?
– То је лепо склопљена констатација, али није тачна. Бар није у мом случају. Код мене то може да се препозна у самом афоризму. Оне афоризме који у себи имају доминантну хуморну црту написао сам свакако пошто сам се добро исмејао или подсмевао појави или особи о којој афоризам говори. Остале сам написао или зато што ми се плаче, или зато што ми се повраћа, или из беса, или из гађења итд.
12. Откад пишете афоризме – како се створио осећај за то? На којим местима сте их објављивали? Има ли у Србији места где се не може објављивати, упркос квалитету?
– Сећам се неких афоризама које сам написао још у гимназији. Пре тога мислим да их нисам писао. Чини ми се да је тај осећај за сатиру дошао са сазревањем и схватањем стварности у којој живимо. Сатира представља један вентил, способност човека да се одбрани од погубних утицаја околине, односно не само да се одбрани, него и да зада контраударац. У том смислу сатири дугујем много. Она ми је сачувала здравље, изградила личност, очврснула карактер. Нико ми још није конкретно рекао да ми нешто не сме објавити, али то се решава на следећи начин: доставиш петнаест афоризама, они објаве десет, а ти већ знаш које неће објавити. Мада, морам да признам да смо веома отворено друштво за сатиру задњих двадесетак година. Вероватно је разлог томе чињеница што мало ко нешто чита па је самим тим и моћ сатире ограничена на уске кругове.
13. Којој генерацији писаца припадате? Прешли сте ону физичку границу од 35 година, до које се код нас сматра млад писац. Има ли у Србији младих, средњих и писаца старије генерације или су у питању непризнати и признати, гурани и одшутнути, или неке треће класи/квалификације?
– Трудим се да не припадам нигде, ни у ком погледу. То је пут који сам изабрао и мислим да је једини исправан. Све што сам постигао, постигао сам сам, својим рукама и главом, а не захваљујући припадности некој књижевној, политичкој, социјалној или економској заједници. Налазим се у неколико књижевних удуржења, али више пасивно и игром случаја. Не дозвољавам да то ни на који начин утиче на моје писање. Физичка граница ми не представља проблем. Ионако ми стално понављају да се понашам као да имам петнаест година. Драго ми је због тога. Писце не делим према старосној категорији и највише ме нервирају такве поделе. Бранко Радичевић скоро да није изашао ни из младог доба, а написао чудо. А неки се ппревезли кроз сва доба, па ништа. Друго је питање признатости, гурања, спотицања и других карактерних особина. Ту се воде рововске битке између струја укопаних у своје јаме. Глупост и трошење енергије. Време се свему томе смеје и на крају поравна те ровове – као да ничега ни било није.
14. Зашто још нисте објавили књигу афоризама? Кратких прича? Песама? С обзиром да сте их објављивали у бројним књигама, зборницима, часописима, са освојеним признањима за њих? Има ли материјално удела у томе, или?
– Није у питању материјални моменат. Наивно сам чекао да то само по себи дође. Нисам желео ништа да форсирам и гурам по сваку цену. И у том чекању скупила се гомила материјала, објављених радова и награда, а књиге нигде. Видим да неки имају по петнаест објављених књига и исто толико људи који су их прочитали. Нисам желео на тај начин да живим свој живот писца. Желео сам да се створе услови, читаоци који ће хтети да прочитају моју књигу, а не жртве којима ћу књиге уваљивати по аутобуским станицама. Мислим да је и то време дошло па се спремам да у наредним годинама периодично објављујем и прозу и поезију и афоризме и епиграме и палиндроме.
15. Имате ли књижевне узоре? Афористичке? Друге?
– Како да не. Имам много узора, али се трудим да не робујем ни правцима, ни појединцима. Издвојио бих Андрића када је у питању лепота грађења реченице, Достојевског, Попу, Дучића, Бећковића… Што се тиче афоризама, ту је, пре свих Душко Радовић, Баљак, Витезовић, Чотрић… Списак је стварно подугачак. Трудим се да изградим свој стил и због тога бих пре могао говорити о стотинама појединих афоризама, епиграма, пословица, загонетки… него о појединачним узорима.
16. Да ли мислите да су афоризми крајем седамдесетих и током осамдесетих у старој Југославији били јачи од ових данас? Колико се са ,,демократском отвореношћу“ изгубило или добило на томе?
– Не постоји демократска отвореност. Ово је само други вид диктатуре, много подмуклије и ефикасније. У време комунизма постојало је друштванце које је доносило суд о ономе што ви пишете, а народ чита. Данас се друштванце побринуло да нико не чита то што ви пишете. То су постигли потпуним уништењем вредности, културе, школства и образовања, као и наметањем нових наказних и поремећених вредности. Душка Радовића би данас мало ко слушао и читао. Као што седамдесетих нико не би гледао фарму и великог брата. Кад слушаш Душка могао би почети и да размишљаш – а то никако не ваља. А кад гледаш фарму, пустиш мозак на пашу – е, то се тражи. Не постоји демократска отвореност. Демократија је подмукла превара.
17. Чак и у вашој прози, у кратким причама, има снажних хумористичких и сатиричних прозрачја (Навијање фудбала, Ноје у говнима). Изгледа као да просто не можете да одолите сатиричком погледу на стварност?
– Да. У неким кратким причама, попут „Навијања фудбала“ користим афористичку реченицу, помоћу које покушавам да ову кратку форму, која је већ сама по себи језгровита, учиним што оштријом и јаснијом. Наравно уз велику дозу хумора или сатире. Други је случај са причом „Ноје у говнима“. У њој је симболично, кроз овај библијски лик, приказано страдање савременог човека, који се дави у сопственом измету, а при томе свесно пристаје на обману коју му Ђаво пружа.
18. Један сте од продуктивнијих, истрајнијих и жанроврсних писаца палиндрома код нас. Има ли палиндромне сцене у Срба?
– Хвала вам на лепим речима – посебно због тога што су у питању палиндроми. Палиндроми су моја велика љубав још од гимназијских дана, од када их пишем, сакупљам и проучавам. На жалост, код нас не постоји таква књижевна сцена и ја се задњих година трудим да окупим све оне којима је палиндром интересантан. У енглеском, француском, италијанском и многим другим језицима палиндроми имају своје место у књижевности. О њима се пишу књиге, издају се зборници, часописи, антологије. Може се рећи да је палиндром у тим језицима веома цењена књижевна појава с обзиром на течину писања у овој форми. И код нас су многи писци, попут Орфелина, Жефаровића, Матавуља, Његоша, Раше Попова… писали палиндроме, али о томе нема нити једне озбиљније студије. Надам се да ће у наредном периоду бити објављен макар речник српских палиндрома, са преко четири хиљаде одредница – који сакупљам и допуњавам више од десет година. Припремам и збирку палиндромних песама, али о томе ћемо неком другом приликом.
19. Има ли у палиндрому нечег сатиричног, што непрестано тежи да се поиграва са смислом, да изврће реалност наопачке показујући да и апсурд може отелотворити стварност?
– Наравно. Палиндром одликује симетрија, затвореност и постојаност. Људи су их некад користили на амајлијама јер се сматрало да реч изговорена у назад губи своју вредност. А палиндром је исти и када се изговара у назад па самим тим не може да изгуби моћ. Осим општепознатог израза „Ана воли Милована“ у српском језику постоји много занимљивих палиндрома: „Сир има мирис“, „Маче једе јечам“, „И јогурт ујутру гоји“, „Музика је јак изум“, „Они воле бело вино“, „А ви пушачи би чашу пива“, „А мене ту ни минуте нема“…
20. У једном афоризму пишете: ,,То што смо дотакли дно, за дебиле је врх брате.“ Језик је ваша велика тема, можда делом јер сте и дипломирали нешто у складу с тим? Објавили сте и причу ,,Лечник за речник“, усуђујем се рећи, маестралну прозу са песничким елементима и римовањима, у исто невреме поучну и јетку, жестоку, сатиричку? Како сте дошли на идеју да спојите та три елемента, прозу поезију и сатиру? Можете ли нам рећи нешто више о Лечнику за речник? Чини се као да више нисте могли трпети незнање и дно језичког посрнућа свог народа?
– „Лечник за речник“ је прича написана са циљем да деци на један хуморан начин скрене пажњу на важност речи у животу. У њој су лоше речи приказане као разуларена банда која осваја нашу комуникацију. Та банда је постала толико моћна да је одлучено да се позове „лечник“ из иностранства. Нажалост ни он није успео да излечи болест, него је само немоћно посаветовао да проблем мора да се решава унутар породице и школе. Чини ми се да се према речима односимо олако, као да су у питању најнебитније појаве у животу. А у ствари речи нам одређују сам живот и вредности и комуникацију и осећања. Није свеједно какве се речи употребљавају у медијима или у нашем међусобном односу. Рима се наметнула као најприкладнија за дечије узрасте, а сатира као вид провокације на акцију. Помоћу сатире сам покушао да децу пецнем и покренем на размишљање о утицају избора речи на живот.
21. Ваш доживљај српске ситуације иронијски сте дали у оном: „Тешко оном небу, којег смо ми народ“. Где је Србија данас, или где није?
– Аух. Тешко небу, а тешко и питање. Србија је на вртешци, деценијама, и са те вртешке никако да искочимо. Али о томе најмање ми одлучујемо. Мислим да за нас има наде, док год је здравог хумора и сатире. „У свакој тешкој ситуацији овај се народ бранио црним хумором. А онда је Ђаво однео шалу.“
22. У вашем афористичком стилу присутна је и извесна тачност и несувислост, све је у складу и све је на свом месту: Воћарство и повртарство:Србија је земља шљива – испод ока, шаргарепа – испред носа, најчешће се мешају крушке и јабуке, уваљују банане, а извози шипак. Тај стил није стил нашег друштва, зар не?
– Као што се трудим да мој израз буде потпун и јасан, исто тако настојим да се у њему не поткраде нити једна сувишна реч. Наше друштво је нажалост најмање потпуно и јасно и њему је много тога сувишног. У овом афоризму поврће је добро послужило да прикаже неке нездраве односе који у друштву владају. Накнадно сам обавештен да у овом афоризму недостаје и чињеница да константно беремо зелен бостан.
23. Има ли уметник другу сатисфакцију за оно што ствара, осим ако није рођен као руски стваралац-филозоф-кнез-имућник- једино стварању предан, с обзиром да већина часописа не исплаћује хонораре? Да ли му антиматеријална позиција годи јер „Баш зато што живим у облацима, нико са мном не може да брише под.“ ?
– Тај ми је афоризам један од омиљених. Он говори управо о томе како увек постоје две стране медаље. Престао сам да се жалим и да очекујем да ће се по питању живота од уметности било шта променити. Ако ми уметници, писци, песници, глумци, сликари… нисмо у стању да утичемо на позитивне промене у друштву, немамо право ни да се жалимо. Јер како да ја очекујем хонорар од часописа, када онај ко треба да чита тај часопис нема новца да га купи. Мислим да је проблем много комплекснији и излази из домена уметности. Али тврдима да сви уметници који седе скрштених руку не желећи да се мешају у своју пропаст немају право ни да се жале. На крају крајева, ово је наше друштво и само ми можемо да га мењамо на боље. Сви други прилагођаваће га својим потребама – а то значи: нама на горе.
24. И на крају, реците нам шта волите да доручкујте?
– Волим да доручкујем прженице, зато што тако не морам да бацам бајат хлеб. То ме бака научила. Шоља млека, бела кафа или чај уз то – свеједно. Исто тако, волим када ми дан почне са осмехом, а заврши се са задовољством. Није потребно да буде сунчан, јер за разлику од многих који траже своје место под сунцем, ја више волим дебелу хладовину.
16. 02. 2012.
Pročitajte i:
1 comment
[…] Извор: Конкурси региона […]
Comments are closed.