1. ( Награда „Венедикт Цреповић“ на Светосавском маратону Параћин 2013)
ПЛАМЕН СА ВРАЧАРА
Ноћас ничу стопе у камену
Знамен у времену
Замеће се клица у семену
Мудрости печат
Во вјеки вјеков
У малом племену.
Зачети подно Раса
Ноћас на месечини расту кораци
Расути по трњу
У име љубави, у име Христоса Спаса.
Васколиком Кумовом сламом
И ведром звезданом плевом
Над Дежевом
бритка муња сева
да мрклој ноћи
подари светло дана,
то се на пласту сена
за сва времена
у мајку Светог ствара Ана
Кад кроз гргољ бистрог зденца
Заглагоља
Живе псалме плач младенца
Као Јордан
Плодном водом ускрснућа
Када прсне цик сванућа
Окупаће у крштењу
Српског принца река Пнућа.
Ноћас му храст поклања име
Да расте до краја времена
Да окаје све наше грехе
Да узнесе сва наша бремена
Слова се ноћас у књиге творе
Да речи трају дуже
Од пустих уста које их зборе
Ноћас се камен темељи
Храму у корену!
Земља помера брда
Да твори стамено место
За српску Цркву и школу
Од новорођеног
сутра створену
То није свршетак
Не може бити крај
кад има толико жара
кад има толико братољубља,
кад из моштију оца миро точи
кад очинску љубав блажено
са зида луче те смерне очи,
кад има толико жара,
вазда може бити
само нови почетак
зачет у пепелу
пламена са Врачара.
2. Друга награда за мисаону песму на Фестивалу поезије у Барајеву 2013. године.
ИГРА ПЕТ ГЛАТКИХ КАМЕНОВА
*И узе штап свој у руку,
и изабра на потоку
пет глатких каменова,
и метну их у торбу своју
пастирску коју имаше,
и узе праћу своју,
и тако пође на Филестејина.*
Прва књига Самуилова 17,40
Подигао си мач, на нејач, Голијате.
Лица скривеног некуд иза звезда,
лепим кораком слепим газиш,
на пропланку расута гнезда,
раскошне дворе голуждравих птића,
грамзиво зобаш бубе у трави,
мироносне у лету голубове.
Прљавом руком алавих бића,
отровом зачетим у змијској глави,
у колевци деци трујеш снове.
Подигао си охолост и мач,
на нејач, варварине.
Залуд ти гвожђе, окови и ланци,
залуд оштрица исуканог мача,
сви стари злобни знанци,
убојита коса четвртог јахача.
Узалуд иза тамне стране месеца
сучеш кишу пламних праменова,
ја који иза Јагњета идем
у пастирској торби носим
пет глатких каменова.
Први је камен љубав.
Љубав нежна
којом се воли небо и река,
којом се воли звериње и цвеће,
љубав мека.
Љубав топла
којом се љуби дете и мајка,
страсна којом се дарује жена,
љубав блага,
којом се воли земља и бајка.
Камен је други светлост.
Лепи сјај очију девојачких,
очију кошуте на потоку.
Одсјај месечине на таласима вира,
трептај свица у предвечерје,
са небеског престола
вечна светлост господњег мира.
Трећи је камен смерност.
Смеран и кротак,
не идем на оно што је више од мене,
нити се узносе моје очи,
корак ми ногу пред ногу
да мрава не згазим,
док из мојих рана
миро Светих точи.
Четврти глатки камен – нада.
Завезаће ти се
у црне чворове путеви,
и црни летови, Голијате,
оковаће те твоји окови
које си својом руком сковао.
Са својим троглавим псинама,
са војском палих анђела,
вратићеш се међу црне ђаволе,
да ти се име утре,
да ти траг ишчезне,
одакле си и дошао,
тамо далеко
иза тамне стране месеца.
Вера је камен пети.
Уздам се у Свевишњег Творца и Сина,
само пред њим ничице падам,
јесте и буде понизно вазда,
душе пуне љубави и страха,
молим за свет који речју сазда,
за оног кога створи из праха.
Животије Поповић Поп (1960, Скорица ) дипломирани правник, пише поезију и прозу, бави се истраживањем прошлости. Објавио збирку песама „Преко реке земља“ (2003), за објављивање спремне збирка песама „Провод поклисара“ и хроника „ Скорица једна прича“.
Pročitajte i:
