ДУХОВНИ ПЕСНИК, ЈОВИЦА ЧИЧИЋ

Filed under: kritika,Srbija,zemlja |

Милош Ристић


ДУХОВНИ ПЕСНИК, ЈОВИЦА ЧИЧИЋ 

                              (Јовица Чичић, Љубав, вера, нада, 

                                 Културни центар Крушевац, 2011)

    Прва песничка књига Јовице Чичића (25), писца из Босне и Херцеговине и писца Крушевца у коме одавно живи, ЉУБАВ ВЕРА НАДА, јесте књига која се креће у трима круговима – посвећености богу, нацији и човечанству. Од прве песме ДОБАР ЧОВЕК до завршне МОЈ БОЖЕ песник нас води на једно духовно путовање кроз које нас упознаје са његовим, интимним, личним осећањима и преображењима, истрајношћу и искушењима. Поезија помирења и донекле поезија негирања стварности. Поезија чији је први и основни циљ да нам пренесе поруку, да нас мири и умири. Било би глупо рећи да она није у потпуном складу са вером. Она то јесте. Она је сама једна мала библија. Но, поставља се питање – за кога? За читаоце или за самог аутора – читаоца и бога – слушаоца? У том смислу она некад превише одлази у догматичност или у дидактичност. Тако су и многе песме испеване у трећем лицу – непристрасно, коначно, јасно. Но ово и није поезија која жели да се намеће публици. Не поставља читаоца у први план. Ни у други. Отуд су многе песме испеване у првом лицу а посвећене су и обраћају се богу. Ми смо само неми посматрач земаљске драме у којој субјекат проналази небеску хармонију.

     ЉУБАВ ВЕРА НАДА је поезија добра, поезија љубави и поезија радости. Поезија скромности, скрушености и тиховања. Поезија исправности. Поезија убеђења. Поезија која покушава да нас увери у веру. Родољубиву поезију није лако писати. Чак, остаје нејасно како то Чичић захтева љубав за сваког човека а са друге стране моли од бога ,,небески брод / да избави српски род.“ Такође, остаје нејасно где су љубав, вера и нада, које, како долазимо у другу половину књиге, прелазе у бол, јарост, тугу, бес, инат, избегличку патњу која је ту а прави се да није ту. Песник понекад даје превелику улогу себи, као да је анђео, или нешто слично. Он ће благословити свете руке божје!? Ко може благословити Бога? То је последњи стих а ово је последње што ћу написати о књизи ЉУБАВ ВЕРА НАДА. Будем ли наставио даље и кренуо у анализу оригиналности наслова књиге, у појединачне песме, у наслаге Јована Јовановића Змаја, у поетику о естетику – бојим се, да ми сам аутор, то неће заборавити до краја живота. А тешко да ће и ово.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*