Преки суд цивилизације
Бранислав Живановић: Црно светло, Адреса, Нови Сад, 2012.
The arms of time are breaking off,
Civilization is on trial,
The clocks eliminating time
Do you believe in me?
Serj Tankian, “Beethoven’s Cunt”
Извешћу те из подрума влажног мрака, Песмо,
време је да се нешто напокон догоди.
„Младежи, ожиљци и друга ордења“
Такозвани „проблем другог албума“[1] је појам којим се у музичкој индустрији објашњава и често правда време протекло између првог издања одређеног музичара или групе и оног наредног, нарочито ако оно звучи слабије. Две битне одлике тог појма, дакле, јесу време које је било потребно аутору да дође до песама које ставља на други албум, и сам његов квалитет. Оно што слушаоци обично не схватају јесте период који је био потребан да би се снимио првенац и тако занемарују неопходну припрему за њега, а време до другог албума рачунају одмах након изласка првог. Што се тиче квалитета, тек други албум може да оправда квалитет првог: на првенцима се ради дуго и напорно да би они звучали најбоље могуће јер се њима аутори први пут представљају публици и тако желе да њихов улазак у музичку индустрију буде на највишем нивоу. Стога квалитет тог издања може да буде пука случајност: на њему се детаљно радило, звук се сређивао до максимума, а не сме се занемарити ефекат изненађења, свежине и новине које он може да произведе и на који се ослања. Други албум, међутим, многи музички критичари и озбиљни слушаци сматрају битнијим: уколико је он квалитетан, то не значи само да и онај први de facto није био случајност, већ и да његов сада потврђени квалитет представља најаву наредних издања. Ипак, најчешће након успеха првог албума долази до такозване „кризе“ или „урока“ другог издања[2], што једноставно означава уметничку блокаду која је резултат несигурности у могућност поновног исказивања квалитета који је забележен на првом. Слична ствар се, рецимо, дешава у филмској и телевизијској индустрији (уколико, на пример, наставак гледаног филма доживи дебакл код критичара и публике, посебно кад се сними пребрзо да би се искористио комерцијални успех претходника, или се одређена серија не настави следеће телевизијске сезоне услед ниског броја гледалаца), књижевности и, уосталом, свакој грани уметности у којој се очекује понављање извесног успеха.
Што се тиче управо поменуте књижевности, проблем друге књиге, уколико се тако може назвати, може да представља невероватно бреме за ауторе на које се врши велик притисак од стране издавача, публике, критичара и, најчешће, њих самих. То често кулминира у списатељским блокадама и вишегодишњим паузама између издања у којима аутори не само да сумњају у своје способности да напишу нешто ново, већ почињу да стрепе да је оно што су до тада написали продукт случајне инспирације која се више неће поновити. Уз то, уколико је прва књига овенчана неком наградом, притисак додатно расте услед неопходности да се оправда добијено признање и докаже квалитет награђеног првенца. Списатељска блокада може да има неколико решења: одлична друга књига, друга књига једнако квалитетна као прва, просечна друга књига, друга књига испод просека, друга књига знатно лошија од прве, непримећена друга књига или једноставно неиздавање друге књиге. Било како било, друга књига јесте барем једнако битна као прва – уколико не битнија! – чак и код аутора код којих не постоји списатељска блокада. У случају Бранислава Живановића, друга збирка поезије, Црно светло, долази две године након прве, и њоме овај аутор понавља неке раније написане идеје, надограђује их новим и пружа увид у оно што читаоци могу да очекују од њега у будућности.
Зашто спомињати контекст музичке индустрије, проблем другог издања и успех прве збирке у случају Живановића? Као прво, из његове биографије се сазнаје да је он активан и као реп уметник који је ову грану алтернативне културе уврстио у свој поетски исказ кроз оно што је сам назвао репоезијом – говорењем поезије у реп маниру, налик форми слема или spoken word извођења. Он, дакле, своју поезију пише тако да се може извести са инструменталном пратњом или без ње, али свакако на иновативан начин који је близак дискурсу супкулуре. Са друге стране, пошто се хип хип култура и реп музика као њен „најгласнији“ део често сматрају тривијалним, наивним, баналним и небитним, Живановић оваквом фузијом даје глас уметницима који се занемарују, а опет, са друге стране, доноси префињен поетски израз у ту грану музичке индустрије. Најочигледнији пример за то је његова прва збирка Погледало (Бистрица, Нови Сад и Логос, Бачка Паланка) која је 2010. године добила Бранкову награду за најбољу прву збирку поезије и у себи махом садржи песме које је Живановић снимио у форми реп песама и тако промовисао не само свој музички, већ и лирски израз. У мешавини поетског и музичког која стоји иза збирке Погледало се може наћи и разлог форме неке од њених песама: оне су, наиме, написане у четири строфе по четири стиха што се подудара са тенденцијом реп уметника да своје песме пишу у строфама од шеснаест стихова. Даље, што се тиче односа прве збирке и нове, Црно светло, увиђа се да је време које пролази између ова два издања знатно краће од уобичајног – па чак и у поређењу са неким другим песницима исте генерације и/или добитницима истих или сличних признања – што доказује спремност песника да се не ограничи на прву и једину збирку, већ да своје идеје прошири, продуби и унапреди. Напослетку, ова збирка на више начине дефинише претходну: већ поменута идеја о случајном квалитету овде пада у воду, јер је Црно светло заиста одличан наставак Погледала и показатељ колико је то издање незаслужено остало незапажено.
Живановићева нова збирка се састоји од пет циклуса окружених пролошком и епилошком песмом, а сваки до њих садржи по осам песама, с тим што први циклус укључује додатних осам целина „сакривених“ у фуснотама, те се тако долази до округлог броја од педесет песама. Ова стриктно дефинисана поставка може на први поглед да заведе читаоце који би помислили да се песник на овакву структуру ослањао више него што је то уобичајно или потребно, али се већ првим читањем схвата да су песме тематски и формално распоређене врло прецизно и са намером иза које се крије не само ум песника већ и аналитичара. Као могућом инспирацијом и претечом овој збирци се може сматрати кратка песма „Угаси светло да се боље чујемо“[3] из претходне која уводи идеју о односу светла, таме и стварности, али и наговештава критичарску особину песника која у овој збирци долази до изражаја. За разлику од аутора код којих мотив светлости често буди наду у брзи исход тешке ситуације, за Живановића однос светла и мрака није увек једнозначан и позитиван. Користећи његову амбивалентност, он пева о положају језика данас, као и о самом песништву у модерном друштву првенствено користећи пародију, иронију и сатиру којима прецизно дијагностикује стање света око себе. У збирци Црно светло се посебно примећује још једна одлика овог песника, а то је ерудиција којом обогаћује наизглед једноставне изразе и песничке слике. Она се често наговештава у стиховима у којима Живановић користи мање познате или неке специфичне речи које публику наводи на истраживање у речницима и енциклопедијама чиме се употпуњује читалачки утисак, али и вредност самих стихова. Ипак, ова ерудиција није извештачена, нападна и употребљена са лошом намером да би се доказало шта све песник зна, већ да би се истакло како он комбиновањем специфичких и једноставих речи тка свој уникатан вокабулар. Тако се читаоци срећу са појмовима „астролаб“, „матрикула“, „муромантија“, „непребол“, али и фразама „паганирам ноћи“, „хобистички гробар“, „утве Еребове“, „звецкање валерског књуча“, „торженствена теревенка“, „флаширани зен, конзервирана религија“ које отварају увек нове интепретације.
Најинтригантија, а вероватно и најкомпликованија песма свакако јесте пролошка, „Пожар црта сенке“. Њен поднаслов „chiaro scuro“ у буквалном преводу са италијанског значи светло и тама, а тај појам, у ликовној уметности познат као распоред контраста светлих и тамних боја, уводи мотив борбе светлости и таме у збирци Црно светло. Што се тиче саме песме, евидентно је да се она наставља на насловну песму збирке Погледало која се у њој налази два пута, тј. у своје две варијанте које се откривају у форми огледала: стихови прве песме су у другој поређани од последњег према првом[4]. Оваква инверзија доводи до новог читања истог текста на изврнут начин који доноси нови смисао и разумевање. У случају пролошке песме нове збирке, она такође има свој „пар“, а то је епилошка песма „Сенке црта пожар“. Оне су написане тако да нису изокренути само стихови, већ и свака појединачна реч у њима[5] и тако се добија форма не само огледала, већ и амбиграма – слике која изгледа истоветно и када се окрене за 180º (пример су илустрације на картама за играње). Овај занимљив поступак се, међутим, не препознаје при првом читању уводне песме, него се тек откривањем последње схвата да је она антипод првој. Тако се такође открива и њихов смисао: песник показује своју умешност да се игра речима тако што их на најтежи начин огранизује, премешта и поставља у редослед који му одговара да би пренео одређену поруку. А она се крије управо у игри светлости и таме: ове две песме представљају почетак и крај збирке (пролог и епилог су, уосталом, насловљени „0→1“ и „1→0“), њену црну и белу крајност, и творе својеврстан јин и јанг при чему су једна другој негатив. Њихова инверзија најављује касније објашњење скоро контрадикторног наслова збирке и тема неких песама.
Уводни циклус „Прескакање сенке“ представља наставак борбе песника из претходне збирке у којој сада наговештава нове теме који га у међувремену опседају. Као што је раније напоменуто, свака од осам песама овог циклуса садржи још једну коју песник поставља у фусноту изведену из једне од речи оригиналне песме. Ових додатних осам целина се не налазе у садржају и формално остају неименоване, већ се само одређују на основу речи из којих су изведене („светлост“, „тама“, „облик“ „тело“, „боја“, „положај“, „близина“ и „удаљеност“). Њихов смисао се стога тражи у односу који формирају са песмама из којих „настају“. Тако, на пример, прва песма, „Вечерас речи су на мојој страни“, читаоца уводи у причу о положају песника окруженог светлом и тамом који нису ограничени само на његово тело, већ доводе до контемплација које су ван њега самог, а уз реч „светлост“ је постављена фуснота у којој се налази песма која почиње стиховима „Молитва лучоноши – петао зазива дан, / за изнемоглу вечер свици су твој фењер“ и проширује идеју из основне песме. Што се тиче поменуте борбе песника, она је махом сукоб са њим самим: у непрекидном превирању које га дефинише, он открива о чему размишља у претежно ноћним сатима, како перцепцира однос светлости и таме, на који начин схвата положај уметности и поезије данас и како дефинише свој песнички идентитет. Ове сумње и слутње су биле присутне и у збирци Погледало, али овде расту и постају знатно озбиљније, чиме се показује трансформација Живановића којом је он од прве збирке дошао до друге.
Раније поменута ерудиција се не осећа само на нивоу појединачних речи и фраза, већ је најбитнија приликом откривања тема песама одређеног циклуса, те се оне схватају тек откривањем значења наслова. Тако већ наслов другог циклуса „Лимес“ у себи крије појам граничне вредности или утврђене границе која се најчешће повезује са границама Римског царства. Оно на шта Живановић овде алудира јесте граница додира ка којој иде његова поезија и која се наставља на појмове везане за његово тело откривене у претходном циклусу. Овај циклус отвара посве индикативна песма „Несигурност“ у којој песник врло отворено изражава управо то: он изјављује да му је двадесет и седам и пита се да ли ће преживети ту фамозну годину или ће постати један од чланова тзв. „клуба 27“[6] којем припадају уметници које наводи јасно, али само именима, тако приближавајући своју блиску везу и евентуално поистовећивање са њима: Георг (Тракл), Џими (Хендрикс), Џенис (Џоплин), Џим (Морисон), Бранко (Миљковић). Након ове следе песме чије су теме и потпуно личне и посве јавне и опште. Међу оним првима су „19022011“, „Матрикула“ и „Трећи човек“ у којима песник описује делове своје интиме и свакодневице, као што су пут аутобусом на породично славље, разговор са пријатељем и дефинисање себе као песника и уметника. Што се тиче општих тема, у њима се заправо крије још увек блага критика друштва која јача у наредним песмама, док циклус завршава песма „Смрт и четврт“ написана у уметничкој колонији посвећеној Мирославу Антићу 2011. године у којој се Живановић осврће на вредност дела тог песника, опет користећи дискурс загонетног наслова (реч „четврт“ означава двадесет и пет година од смрти Антића), комбинацију специфичних и свакодневних речи и различито римоване строфе.
Иако појам „гумена соба“ означава специјално обложену просторију у психијатријској установи, затвору или некој другој институцији сличне намере у којој се пацијенти чувају ради испитивања, посматрања, изолације, превентиве и/или третмана, Живановићев средишњи циклус који носи то име означава благо другачију собу. Истина је да је сврха и његове гумене собе да се у њој проведе време обсервације и епифаније, али је у овом случају он тај који посматра самог себе и ствара услед нагона који одатле проистичу. У песмама овог циклуса се представља интима песниковог простора у којем он живи, ради, пише. Та соба је понекад зечја рупа у коју упада и из које се спасава услед чулних надражаја[7], а чешће је скуп ситница које доводе до записивања емоција, тема и мотива у песмама. Оне су каткад јасно изражене већ у насловима као што су „Радни 100“[8] и „Лампа“, а чешће загонетно скривене и остављене читаоцима на дешифровање. Стога циклус „Гумена соба“ преставља скоро потпуну изолацију песника приликом стварања, али и његово минуциозно посматрање само своје индивидуе, што кулминира у песми „Кожа“ стиховима „У својој сам соби од иловаче смрадне, / катанац на вратима са унутрашње стране“ који можда најјасније оцртавају утицај и резултат гумене собе на песничку личност. У тој песми Живановић пише како су очи сваког појединца шпијунке у њихове душе – не прозори, јер би се кроз прозоре много више могло видети и можда погрешно протумачити, што напослетку доводи до, још увек благе, критике друштва у песми „Пећина“: „Људи верују људима / и уопште им није / због тога непријатно.“ Призивајући алегорију пећине која је у књижевности и филозофији позната од Платона, песник записује своје виђење односа појединца и друштва данас, али и алудира на мотив ватре и светлости који се провлачи кроз целу збирку Црно светло и закључује колико је битно пронаћи тај уникатни део стварности који је неопходан не само њему као уметнику, већ и свим читаоцима који живе у модерном свету који константно све више подсећа на арену и симулацију него на стварност: „Пронаћи Пећину / и избећи Већину; / пронаћи Ватру / у светском Спектаклу.“
Наредни циклус, „Данајски дарови“, у свом наслову крије мотив присутан у књижевности од Хомера и Вергилија, а означава подмукао дар који доноси несрећу, те га се стога треба чувати (најпознатији пример је, наравно, тројански коњ). Овде се публика још и пре откривања самих песама може запитати зашто песник призива конотацију поклона који одмаже и наноси штету ономе ко га прима и шта то он види као такав поклон. Читањем се, међутим, увиђа јасна намера аутора да испољи личну и каткад врло оштру и свеобухватну критику стања у којем се цивилизација данас налази. Тако се у овим песмама чита критика одговорности друштва („Кеса“), поретка који се превише ослања на дигитални свет („Лапот“), јединке изгубљене у мноштву („Дигитална кула: заборављено памћење“ и „У земљи Лотофага“), романтичне љубави која је данас скоро банализована („Пеsmsма“[9]), те статуса уметности („Младежи, ожиљци и друга ордења“), поезије („Рецепт за писање савремене поезије“) и самих аутора („Аплаузи“). Оно што ипак, и поред оволике количине критике, остаје евидентно јесте чињеница да Живановић не критикује ради саме критике и да би се негативно оглашавао о онима који то не заслужују, већ зато што схвата да је оваква врста осврта једини могућ и учинковит начин да се реч прошири и да се само тако друштво може пробудити и освестити: овако опсежна критика друштва стога свакако делује знатно алармантније када долази од младог песничног гласа који није банално огорчен из каприца већ зато што осећа пораз система и његових карика. Ипак, најоштрија критика се проналази у песмама у којима се Живановић обраћа књижевној сцени коју – пошто се бави и критиком савремене продукције – врло добро познаје. Тако, на пример, песма „Аплаузи“ даје скептичан поглед на тренутно стање поезије, песника и оно на шта се неки од њих ограничавају у покушају да стварају поезију, те по свом сатиричном и хумористичном тону делимично подсећа на песму Војислава Деспотова „Десет дека душе“[10]. Уз то, ова песма носи поднаслов „правила за песнички врт“ и врло верно описује спрегу одређене сорте уметника, критичара, издавача и награда које они могу да добију и према којима се одређују на позитиван или негативан начин и које вреднују чак и уколико прави квалитет изостаје: „Песник чија поезија има калауз за аплауз, испод коже / крије изговор за трајање само кроз удварање длановима / и стакленим брадама – уз аперкат или кроше! / Привидно бесмртан певаће изгубљен међу шавовима.“ Ова идеја се провлачи и у наредној песми „Младежи, ожиљци и друга ордења“ у којој кулминира двостихом „Па веле: ‚Све Повеље су одавно подељене, сине, / само треба хтети пронаћи своје име.‘“ Још један пример разиграности језика којој се Живановић препушта уз очигледну иронију јесте песма „Рецепт за писање савремене поезије“ чији поднаслов открива да је написана „према песми једног нобеловца“. Иако не открива ко је у питању, овде аутор „преписује“ дело тог песника, али уместо правих речи записује којој врсти оне припадају и тако буквално даје предложак за писање у који песници могу да убаце избор речи по својој жељи, али да поштују задату форму, чиме сепроцес и чар стварања намерно пародијски обесмишљава[11]. Ипак, чак се и у овом циклусу пуном критике крије интимна љубав према поезији коју песник напросто осећа, у ма каквом друштву и времену живео и ма којим људима био окружен. Тако се песма „Младежи, ожиљци и друга ордења“ завршава стиховима „Извешћу те из подрума влажног мрака, Песмо, / време је да се нешто напокон догоди“ којима аутор доказује своју приврженост лирици, али и спремност да покрене неку промену за коју сматра да је куцнуо крајњи час иако је болно свестан ситуације из песме „Аплаузи“: „Уметност је позерај и естрада; / полигон абдоменалних експресија и дефиле улицканих ануса. / Човек је човеку мук, песнук песнику лук – без струне!“.
Последњи циклус „Скотом. Дандала“ носи најинтригантније име пуно значења које се ту наговештава, а потпуно открива у песмама. Живановић његовим насловом комбинује медицински термин „скотом“ који означава тачкасте мрље у видном пољу и реч „дандала“ која је његова лична, благо промењена верзије појма „мандала“ који вуче корен из хиндуизма и будизма где означава шематски приказ свемира у виду круга, а код Јунга је симбол који представља настојање ка постизању поновног јединства „ја“. Ако се споје ова два схватања, мандала се укратко може посматрати као цртеж сопства, а наслов целог циклуса тако алудира на сопство које се у виду мрље крије у оку песника. Овај циклус представља најинтимнији однос према поезији: аутор је дефинише на разне начине и изражава свој став и осећања према њој, али и дефинише себе уз помоћ ње. Један од такође приметних одлика његовог песништва јесте мешање разних митолошких предложака које је било присутно у ранијим циклусима, а сада кулминира песмом „Робинсејада“ у којој песник исцепканим исказом повезује више старогрчких митова и своје модерно схватање њих[12]. Она се и завршава снажним исказом који је мешавина гинзберговског урлика, убеђења и вере у поезију: „Самом себи ћу бесмртност да почнем – / и кроз песму, кроз реч, кроз хук заувек се враћати!“ У овом циклусу је и песма „Мрља“ која је најављена у његовом наслову, а својим темама буквално комбинује мотив мрље у видном пољу и цртеж сопства. У њој Живановић долази до епифаније: поезија је заправо та мрља у очима песника, а њен продукт – сама песма – је заправо отисак његове душе. Тако ова песма постаје можда и најбитнији аутопоетички запис и исповест суштине односа аутора и уметности. Она такође крије и процес стварања својим последњим стиховима „уз коктел терапију вежбам муромантију, / песма прати третман роршахове мрље“. Наиме, уколико се познаје процес прављења отисака који се користе приликом Роршаховог теста – припремање мастила или боје, преношење капи на папир, пресавијање папира на пола и потом одвајање – сазнаће се и аналогни процес, тј. детаљи писања које се крије иза Живановићеве поезије. Напослетку, завршна песма овог циклуса – и целе збирке уколико се не рачуна епилошка – је „Дандала“ у којој песник кулминира до тада изнете теме и идеје које га заокупљују. Он наводи да је његова лирика заправо „певање са главом на пању“, признаје значај светлости и таме из наслова збирке у контексту своје поезије („Пустио сам речи да попију светло: / једне беле су ноћу, а црне дању, / друге беле су дању, а црне ноћу.“), провлачи нит критике и ироније („Занемеле музе шашољене пером / по табанима откривају тајну / песми како да памти уместо нас.“) и напослетку истиче да он пева као као да ни не увиђа све проблеме света и не зна да они неће нестати, те се потпуно препушта поезији уместо свакодневним искушењима у завршној строфи: „Ја само пишем као да не лежим / испод секире и не видим / да ће се то ишта променити.“ Ова изјава урањања у поезију као једини још увек релативно невин, привлачан и суштаствен свет јесте у исто време и критика свакодневице и признање значаја уметности у животу овог аутора, те је и помак од идеје смрти поезије из завршне песме прве збирке, тј. акростиха последњег сонета у сонетном венцу: „Поезија је умрла“.
На крају је евидентно да збирка Црно светло представља битан напредак у одређењу даљег израза Бранислава Живановића и да манифестује његово ослобађање од окова и амова форме: збирке Погледало је формално била јасно одређена (махом четири строфе по четири стиха и сонетни венац), док ова нова то није. Језичке играрије и манипулације речима овде доводе до потпунијег уживања у читању, те је ово пунија и комплетнија целина која не представља само пример репоезије, већ поетског израза у правом смислу речи. Она такође на више начина доводи у питање постулате на којима лежи данашње друштво и свет технологије који га покреће и обавија, али то не чини банално, већ врло префињеним и прецизним изразом који обилује пародијом, иронијом и ерудицијом. Она је и критика и представа света која изазива читаоце да самостално дођу до одговора на најбитније питање ове збирке: каква је данашња стварност? Оно што се читањем може схватити јесте став аутора да је она искривљена, поремећена, уништена, бљештава и више налик симулакруму, спектаклу и представи вештачког сјаја него нечему што доноси смисао. Напослетку, остаје дилема: да ли је данашњица светлост или тама или црно светло?
[1] “Sophomore album” (енг.)
[2] “Sophomore slump/jinx” (енг.)
[3] „Угаси светло да се боље чујемо,
Покажи да ли умемо још нешто сем да умремо.
Речи су буктиња, хладну тишину слутимо,
Реци о чему ћемо сада да ћутимо.“
Бранислав Живановић, „Угаси светло да се боље чујемо“ у Погледало. Нови Сад: Бистрица и Бачка Паланка: Логос, 2010, стр. 15.
[4] На пример:
„Хладно је, таман онако како волим,
Оловна оловка оставља мокар траг,
Скорени отисак крви окоштале боли,
Седам разбијених година скупљено у кап.“
и
„Седам разбијених година скупљено у кап,
Скорени отисак крви окоштале боли,
Оловна оловка оставља мокар траг,
Хладно је, таман онако како волим.“
Бранислав Живановић, „Погледало“ у Погледало, стр. 22-23.
[5] На пример:
„Крив је одраза стид и површ дрхти хладно кад
заповест пише мачјег ока ноћни крик;
свим бојама се бојимо, па безбојан је страх,
палимпсест за rewritable disc, свест пали стих.“
и
„Стих пали свест, disc rewritable за палимпсест,
страх је безбојан, па бојимо се бојама свим;
крик ноћни ока мачјег пише заповест,
кад хладно дрхти површ и стид одраза је крив.“
Бранислав Живановић, „Пожар црта сенке (chiaro scuro)“ и „Сенке црта пожар (chiaro scuro)“ у Црно светло. Нови Сад: Адреса, 2012, стр. 11 и 77.
[6] “27 Club” (енг.)
[7] „ […] Мењам режим рада
у психологију кртице. Не чезнем за светлом и видом
ако већ могу много боље и интензивније да чујем и осећам. Крећем
се неспутано док се други непрекидно сударају – са виком.“
Бранислав Живановић, „Зечја рупа“ у Црно светло, стр. 44.
[8] Ова песма је можда најразигранији пример манипулације речима, бројевима и значењима у којој песник замењује одређене речи или њихове слогове бројевима што се види у, рецимо, првој строфи:
„7 за радни 100
на5 и нисам начи100
к8 и зашто је 100лица тврда;
да ли је о5 неки 3к
или 3п што у тесним на0ма
је2 идем за 10кованим редовима.“
Бранислав Живановић, „Радни 100“ у Црно светло, стр. 40.
[9] Записана у форми sms поруке у којој је укључено име пошиљаоца, број употребљених карактера, „смајли“, број оператера и датум и време слања, те тако изгледа као тзв. print screen са екрана телефона и на посве саркастичан начин показује на шта се свело писање поезије – и писање уопште – модерне генерације.
[10] „А знаш шта је најчудније у струци?
Блејањем у набране завесе римују меланхолију
неостварени мастиљавци што подригују прочитане истине
уз пиво и пистаће скрцане на дедином махагонију,
плус крештави (пост)феминизам недопенетриране песникиње.“
Бранислав Живановић, „Аплаузи“ у Црно светло, стр. 50.
[11] „Глагол везник именица
везник лична заменица свршени глагол везник именица
присвојна заменица именица глагол
прилог везник лична заменица речца.“
Бранислав Живановић, „Рецепт за писање савремене поезије“ у Црно светло, стр. 55.
[12] „И лиј а да мни или јада лиши стих;
или он, или ја да псовком довијам!
О, ’ди се ја одвојило од свих?
’Оди! Од и се ја не одваја с Елизија;
где је Орфеј ментор нем је зов муза, оче.
Ти и ветар ружопрсти немојте ми врачати!“
Бранислав Живановић, „Робинсејада“ у Црно светло, стр. 64.
Драган Бабић (1987, Карловац), дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду (енглеску књижевност на Одсеку за англистику) и има звање мастер филолог англиста. Пише и објављује поезију, кратке приче, приказе, критике, есеје, осврте.
До сада је освојио три прве награде за кратку причу: на Првом међународном фестивалу ”Јанош Сивери” у Новом Саду 2009. године, на XVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке „Његош“ из Књажевца, 2010.г. и на Четвртом међународном фестивалу за децу и омладину ”Душко Трифуновић” у Новом Саду, 2010.г. Приче је објављивао у Зборнику XVIII Светосавског конкурса, Најкраће приче 2010. и Најкраће приче 2011. И Нјкраће приче 2012. издавачке куће Алма, у избору радова са књижевног конкуса „Андра Гавриловић“ – Црте и резе 4, у часопису Златна греда. Приказе, критике, есеје и осврте објављивао је у периодици: Златна греда, Дневник, Поља, Књижевни магазин, Нова мисао, Повеља.
Учесник је Међународног лингвистичког скупа Slavistik’s not dead (Беч, 2009.г.) и Међународне књижевне конференције Centres and Peripheries in Literature у Бидгошчу (Пољска, 2010.г.). У периоду од 2005-2011.г. учествује у програму, или је у својству сарадника ил или волонтера на неколико конференција, курсева и фестивала.
Pročitajte i:
