Данка Ивановић: Срце (Добрун 2013 – Прва награда)

Filed under: Dobrun 2013,nagrađeni radovi,region |

Нешто је тог јутра снажно проломило у дворишту. Комшија  је срушио пажљиво и неукусно грађен зид од украсног камена. И у њеним грудима нешто проломи- „Опет касним…“

Устала је, брзо се обукла и са малом торбом огуљеном по дну, држећи у  рукама недоједену синоћну кифлу, брзо закључа врата и готово трчећи крену улицом.  Били су они дани када се прољеће упорно покушава пробити кроз устајалу зиму и када јагорчевина крај пута личи на залуталу усамљеницу која још нигдје не припада…

Наташа је журила у малу канцеларију у којој је сваког јутра, сем недеље, преузимала своју гомилицу дневних новина које је требало продати. Утрпати љубазно људима по примјерак уз осмјех и реченицу- „Само двадесет динара…“

 А људи су били разолики. Од љубазног, али наметљивог  старца који би стајао након купљених новина још петнаест минута и распитивао се зашто су те новине тако јефтине, колико је плаћају и још штошта, до намргођених госпођа у бундама које би на њен осмјех и двадесет динара упутиле презрив и понижавајући поглед не рекавши ништа…

Тог јутра је остало још неколико примјерака, а било је већ десет, вријеме када би требало да крене.  Цупкала је испод настрешнице офуцане станице и посматрала излијепљене плакате. Огласи. Продајем половни двосјед. Концерт, улаз двије хиљаде динара. Електронске цигарете. Хиљаду динара. Патике за мршављење…Узвоз из Њемачке…

Изнад свега тога, допола прелијепљено, лице дјевојчице. Натпис- Срце за Тијану. Мало лице, блиједо, коса покупљена у репић, благи осмјех на уснама. Пажљиво је склонила ивицу рекламе за патике. Писала је и цијена. Бројке, нуле, валуте, жиро рачун. Цијена срца…

У грудима у којима је јутрос нешто проломило, заигра чудан мишић од неколико стотина долара.

„Боже, и срце се купује…“- изговори несвјесно и полугласно, па ухвати поглед пролазника који је погледа као кад се изненада угледа лудак на улици.

Покушала је да израчуна. Зарада по примјерку је десет динара… Пута колико…? Да, заиста, срце много кошта. Погледа око себе и кришом, њежним покретима уклони папире са тог малог лица благог осмјеха. А ондаје посматрала пролазнике. Многи су ишли заокупирани својим мислима гледајући само у онај простор испред себе и газећи журно. Један човјек застаде држећи за руку веселог дјечака.

„Тата, овој дјевојчици треба срце, а немају пара, чуо сам јутрос на телевизији…“

„Ко ће мени да да..?!“- ко из топа дрекну човјек, трже малену руку и крену даље…

Већ је било једанаест. Требало је кренути. Није продала све. Више није имала ни воље. Љубазност је ишчезавала и глас би јој постајао све тањи када би се обратила неком и понудила нови број… Ријешила је да уђе у први аутобус и крене.

У невиђеној претпразничкој гужви покушавала је да дође до ваздуха штитећи преостале новине рукама и снажно држећи своју огуљену торбицу у којој је носила новац за станарину… Пребројавала се. Људи су се тискали руку претрпаних кесама. Спремало се, веселило доласку Васкрса. Ако нема прољећа, бар ће Васкрс доћи. Васкрс, нада, спас, молитва, помирење и радост…

srceУ гужви се сјети својих Васкрса. Када би помислила на кућу коју је напустила у потрази за неким бољим животом, испред очију би јој искрсло неко шаренило. Мирис луковине, колачи са циметом и шлагом, украшавање корпице, премазивање јаја. Мирис  уља на луковини, дјетелина, бијела рада која никад није могла да сеослика онако како би она хтјела.

Срце… без њега нема ништа. Ни мириса луковине који прати гдје год да кренемо… Опет у грудима осјети немир који се све више појачавао. Осјећај је био налик осјећају кривице.  Стискало је, гушило, хтјело да пукне, све више се пењући некуд горе, у главу… Невидљиви терет је био на срцу. Оном срцу од неколико стотина долара…

Наједном опет чу неки прасак. Жена испред ње је осула погрдне ријечи по младићу који је нагазио њене италијанске чизме од не знам ти какве коже… Трже је из мисли.

Наташа поче да се гура. Срце је искочило испред ње игурало је кроз масу. Ношена невидљивом силом, уз негодовање путника, излетјела је из аутобуса и удахнувши дубоко, затворених очију, стајала на станици неколико тренутака. Када је отворила очи опет је видјела исто- мало, блиједо лице. Узела је прве новине с врха и фломастером преписала број рачуна преко цијеле насловне стране са сликама естрадне звијезде која се купа у магарећем млијеку и купује гардеробу своме псу.

Неколико метара одатле била је пошта. Улетјела је опет ношена сопственим срцем које је вукло њено сломљено тијело. Истресла је из пластичне кесице све што је имала и уплатила журно бојећи се да се срце не предомисли, па промијени правац ношено сумњом, схрвано проблемима и беспарицом…

Вратила се кући око подне. Сунце на крову се смијешило и миловало старца који је наново зидао свој бедем. А Наташа је била као природа после пљуска. Она је један свој бедем тек срушила. И неким новим чулом прогледала…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*