ГРУЈИЧИЋЕВА АУТОБИОГРАФИЈА О ДРУГИМА

Filed under: kritika,region |

Милош Шубарички са својом причом Откинута даљина, ако случајно писцу ових Пред нама се расклапа нова књига Ненада Грујичића, сачињена од укупно осамнаест прича, подијељена на двије равноправне цјелине. Њена композиција, као што можемо на први поглед запазити, уредно је избрушена и чине је два циклуса: Незнанци и Магареће приче, која су свој извор открила у шуми стварног живота. Већ на самом почетку запажамо симболику броја девет (симбол краја и почетка). Затим се намеће само питање – зашто баш симбол краја и почетка…? Управо зато што отварамо једну књигу сјећања у којој живе ликови из стварности које је аутор познавао или бар слушао приче о њима. Ово је такође књига и о самом аутору.

Па завиримо у њену радњу, али пазите да се не опечете и сами о коприве судбине које су опекле и јунаке ових прича или исповијести. Грујичићево перо слика само једноставне људе, који никако нису епски јунаци. Приче за романе заправо само су наставак његовог романа Мужа душа. Обе књиге насељавају обични људи са необичним животним причама. Управо онаквим какве код нас комшинице тихо уз турску кафу дошаптавају једна другој. Новица, Милева, Зумка, Трнка, Ђузел, Дарица итд…све су то микроскосмоси који се сударају у обичном животу и када најмање то очекују. Ова књига би се слободно могла послужити насловом „Аутобиографија о другима“ Б.Михајловића Михиза, а јунаци књиге могу се сложити с његовим цитатом: „Свако људско покољење, сваки људски пас, склон је да вјерује у изузетност своје судбине“…Не само Грујичићеви јунаци него сви ми понаособ, зар не? Оно што читалац не може а да не опази на први поглед јесу необична имена јунака (Трнка, Зумка, Шпартњак). Аутору имена често служе за моделовање јунака, те откривају њихову природу. Овај поступак је свакако и раније био  познат у књижевности. Један од ликова је чак безимен, тј. стално мијења имена, а са именима и свој физички изглед што нам указује на саму чињеницу да је човјек велика тајна, како другима, тако и сам себи.

Борба полова у Грујичићевом дјелу

У овом роману, жене су те које у себи носе ноту мушкости. Оне  обично како аутор воли да каже „ћапају“ мушки род, који им се збуњено предаје. Скоро све су мушкобањасте, а ако су лијепе „ћуд им не ваља“. Аутор се често и сам иронично смије мушкарцима у овом задивљалом женском свијету. Жене се овдје понашају као праве Амазонке. Сјетимо се само Милеве из приче „Хорске свечаности“ којој је отац својим спортским ауторитетом покушавао сломити пубертетску нарав у дане када је она напрасно почела да мијења момке. Чинио је све да је извуче из канџи развратног понашања, чак отишао у цркву и замолио да је узму у хор и не слутећи лавину догађаја које је у неку руку несвјесно сам проузроковао. О Милевином односу према Новици аутор каже сљедеће: „Милева би пождерала Новицу, толико јој је сладак. А он, готово невин, ништа не зна o женама: оне ствари ради као да му из фишека неконтролисано цури сладолед, па никако да га обрише с прстију у јулске дане…“

Нико од јунака овдје није наиван – људи поред брачне заједнице одржавају „идиличне везе“. У причи Трнка и Зумка аутор каже да је вижљаста Зумка упала у везу са ожењеним кад јој је било осамнаест година: „Велим она је две деценије заљубљена – шта заљубљена, луда за дрипцем који на њене очи гања друге цуре и жене не би ли се напокон, гле, ослободио Зумке. Већ петнаест година све чини да је отјера од себе, али Зумка неће па неће, увећава своју везаност, прати га и ужива да скривена посматра док с другом испија пиће у неком од кафића…То је повећавало њене апетите за све ређим сексом са човјеком који јој је затровао душу и мозак..“ И кроз ову причу, прожима се симболика броја девет. Зумки је на помолу био девети абортус који је коначно требао да стави тачку на њену љубавну везу и разријеши њен коначан ток. Посебно је занимљива прича о Ковртаљки или кондуктеруши како наслов каже. Већ само  име упућује на њену природу, на превртљивост као њен животни принцип:“ Кондуктери су јој најинтересантнији људи, с њима лако склапа везе, отвара им душу, одмах даје број телефона, наставља контакте данима. Нема разлике између ожењених и неожењених, све обрлаћује, гледа да се докопа бесплатних вожњи и још понечег…“Прича Кондуктеруша врви животом, а возови су свијетови у малом. Овдје се стичу познанства, отвара душа( увијек се лакше исповиједити странцу), врти се карта, а путници су опсједнути ђаволским или анђеоским понудама свог прерушеног кондуктера: „Неки ћуте, думају, кутре, што би рекли с очеве лозе, други траже паре назад, протестују, трећи се ударају по челу…“ А кондуктер? „Прича се да кроз прозор вере на кров па преко вагона до тоалета, ту се опет пресвуче, изађе на ходник и као да ништа није било скопчава шлиц, ни задихан, мирно пита откуд толика галама…“

Сама Ковртаљка ужива у преображају, то јој је већ ушло у вене: „Шуровање с плавушаном ушло у крв Ковртаљки. Обуче његову одору, раскомоти се у њој, осјећа неку снагу у чудном преображају; други човјек и – готово…“

Из кондуктера у полицајца, из полицајца у лопова, а на крају у заљубљену жену да би прича завршила њиховим побједоносним пољупцима. И сам аутор својим узвичницима указује да је изненађен. А народ тек: „Једни се хватају за главу, други зову ни сами не знају кога, жена са шналом у руци се крсти, старац кашље у рукав и маше лулом, а неки доцкан потрчаше за возом…“

Један од облика нијансирања ликова јесу њихови рукописи. Прича Поетеса доноси једну неиживљену пјесничку судбину, а лик је преузет директно из стварног живота. Даричин рукопис са нагло зашиљеним словима и стреловито спуштеним доњим облицима без заобљених дјелића, откуцава непоновљив кардиограм срца. Аутор Дарицу слика као „преживјелог хипика“ комично примјећујући да је тако глумила дјевојку која се дрогира. Дарица носталгично пати за Новим Садом и безбрижним студентским данима. Не тражи она много. У глави су јој петроварадинске ноћи, звук гитаре, у устима укус пива. Ситнице које обично живот значе свакоме од нас. У томе и јесте поента бивствовања. Под галопом депресије она открива писца у себи. То је једина утјеха у њеном безличном животу. Њен рукопис откуцава да живи неиспољен живот, који се бори као између Сциле и Харибде са њеном луцидношћу и генијалношћу које су затрпане  обичним животом и дјечијим пеленама. Упркос томе што су Грујичићеви женски ликови јаке личности и као што смо споменули, нису уопште наивне, ипак за њих мушкарци дођу као нека врста коби која уноси немир у  живот, разара ум. Овдје се срећу мушкарци од „чијег погледа заболи чело“ а црни облак се надвије чак над читавом породицом.

250px-Nenad_GrujicicДруги дио књиге доноси углавном реалније ликове, са пртљагом „избјегличких прича“. Рајка и Борку рат је раставио, а судбина саставила. Ипак, свакодневница без посла, основних услова за живот, показала се суровијом од рата. Може је привремено ућуткати само галама крчме:“ Рајко и даље нигдје не ради, а Борка црнчи у основној школи. Кад се присете радиоаматера, Борка и Рајко се погледају и заћуте. У истом граду, јутром крећу свако својим путем. Борка у школу „Незнани јунак“, а Рајко у крчму „Сом без брка“.

Ову сурову свакодневницу насељавају поред људи са лажним моралом и лажни пјесници. Међу умјетницима и људима од положаја миле остављајући свој љигав траг разни развратници, напаљених и супротно од природног тока усмјерених аура. Сонетни венац открива подземље наше умјетничке сцене, гдје се управници одржавају захваљујући томе што мијењају партије као доњи веш, док сопствени „измјењују“ са колегама истог пола. Откинута даљина носи причу о човјековим комплексима, који се стварају у раном добу и врте га према дну  све дубље и дубље у мрак психе. Мрчојло звани Левак због тога није трпио женски глас. Ругао се сукњама: „Имао је тринаест година кад је отац покупио прње и отишао с клинком у свет. Кажу да га је очев одлазак толико погодио да му је кита престала да расте…“Ово је такође прича о једном „назови-пјеснику“ који у књигама оставља оставља само бјелину папира и увелико нас подсјећа на лажне сликаре из Булатовићевих прича.

„Све у свему, Мрчојло звани Левак био је велики неталенат за писање, а волео је да се хвали да је читао Хајдегера и Маркузеа. ..Хтео је да се чује да  он тобож познаје европске језике, мада му гакање гусака и патака беше најјачи лингвистички озон у детињству за цео живот..“Да! У стварности као што се скоро све може купити, још лакше може се украсти – од срца, преко радног мјеста, па чак и до поезије. Нека вам о томе свједочи млади редова не вјерујете на ријеч…Цимела звани Петко знао је да није пјесник. То га је цијелог живота прогањало толико да му је мржња грчила лице и мијењала физички изглед. Тако несретан, пожелио је да постане газда другима, да се дури и галами и тако освећује талентованим људима за оно што је природа њему одузела. Позната нам свакодневница, ево, свједочи на папиру. Ипак, они који се требају препознати у сатирама, вијековима се не виде. Овакве приче могу само насмијати читаоца, а њему остаје само да потврди раменима као знаком одбравања пишчеву истину. И ево парадокса, Цимели званом Петко врата будућности управо је и отворила његова празна књига и туђи стихови, које је представљао као своје. С друге стране, они прави умјетници, као што нам историја књижевности може потврдити, обично живе у сиромаштву, неријетко нагрижени болешћу, рано умиру носећи у себи дар као Божји биљег истине. И то им је довољно, а „жбирови“ и дан данас, непримјетно, на сламку лочу младе таленте и ките се туђим цвијећем. На крају, ове неукусне чорбе живота засоли дневна политика и тако сакрије покварен укус. Пуни цегери враћају космичку равнотежу између дјела и недјела, купују опрост неба и пишу историју којој  вриједни писар управо и јесте дневна политика. У овој прљавој одјећи свакодневнице, једина чиста марамица, скривена негдје у малом џепу сјећања јесте дјетињство. Сам аутор сјећањем на дјетињство и заокружује књигу, па вели :“Дјетињство је шаренада љепоте, извор свих креација, нада у вјечност.“ И заиста, сличну тезу налазимо и у Новом завјету – сам Господ Исус Христос дјецу је постављао као примјер одраслима:“ Уистину вам кажем: ко не прими Царство Божије као дијете, неће ни ући у њега“. Већ од Комшијске приче Грујичић нам отвара свој свијет. Сам каже да његове приче не би имале смисла да нису „скуване“ у дјетињству: „Ма ни ово не би имало смисла да свитања у Поткозарју не беху пуна особених мириса и светлости. Из Бецнеровог гаја вревали су цвркути чудесних птица. Лепрш јата врана са столетних грана чуло би пола предграђа. Ти дарови јутра отварали су у мени песника..“ У дјетињству расту јабуке чији плодови имају укус какав  се не може пронаћи ни на свјетским пијацама. Управо зато што дјетињство и јесте она зелена, али управо зато здрава страна Сњегуљичине јабуке живота. Често се Грујичић и у другим дјелима враћа своме Поткозарју. Ту је он „свој на своме“(„Вијадукт“, „Ојкача“ итд.) Обично то му и јесу најуспјелије књиге, а у Причама за романе најуспјелије странице. У претпоследњој причи, која носи наслов књиге, Ненад више није могао „издржати“ а да се не открије читаоцу. Прича указује на његову жеђ за прошлошћу и жал за скромним данима у школским клупама. Читаоцу поклања чак и једну разредну фотографију. У овој глави, можда мало набацано, јављају се разне судбине које желе да испричају своју причу. Њих је јако много и све имају своју „муку“ па можда је писац управо зато и пожурио да их све „на брзу руку“ исприча, да се не би  ћутањем огријешио за неку од њих. Овдје упознајемо и даровитог пјесника Видана из Гламоча који је написао књигу о пустим успоменама и уништеном дјетињству: „Има песму о улици у којој више нема целих комшијских кућа, само крзави темељи, избушени зидови, нема ни високог јаблана са којег су чавке летале за сватовима недељом…“Муку је мучио док није нашао установу која би га подржала. И писац с правом пита: „О, зар и међу песницима има чегрсти као на ратишту“? Затим прича о младој пјесникињи Лаури из Вуковара. Избјегличко страдање од ње је направило пјесникињу, а трауме су нашле утјеху у књижевности. У златна слова преточила је врелу лаву живота.

Последње приче у овом поглављу указују на интертекстуалност (повезаност једног текста са другим текстовима).  Позната је истина да „сваки текст се гради као мозаик цитата; сваки текст у себе укључује и преображава др. текст“ (Jулија Кристева). Налазимо информације за памћење о хуманим подухватима Дијане Будисављевић и многе друге сурове ратне истине. Писац овдје расправља о штампи, емисијама, филмовима, јавља се као критичар друштва које брзо заборавља велике људе и прећуткује злочине. Попут дјечака писац запиткује, испитује, као да од читаоца очекује одговр. Стећци у Херцеговини подсјећају га на „Тоблероне“ чоколаду. Зачуђен, пита се да ли су то можда трагови ванземаљаца. Умивен сјећањима дјетињства и сам аутор као да се претворио у велико дијете ( а шта су друго умјетници?), допушта машти да се расплеше по подијуму папира. Магарећа прича затвара књигу и није без разлога смјештена на сам крај. Писац је итекако свјестан чињенице да би последњом причом морао оставити најјачи утисак на читаоца и тако заокружити своје дјело. Магарећа прича је најуспјелија у у читавој књизи. Неко „хесеовско“ лутање и пјесма трговца сољу буди меланхолију, напреже и читаочеве струне.

Књига Приче за романе је као дедина репа увукла у себе прво прво кућу, укућане, комшије, па чак и мачка да би умјесто са мишом завршила Магарећим причама. Ни овдје се Ненад не може „одбранити“ од ојкаче, пјесме уопште. Па вели:“Без севдалинке мој живот би био много сиромашнији, ништа. Пјевао сам, ето, рећи ћу то ијекавски кад ми се плаче….“А онда запјева:“Жено моја, дедер вијерна буди, ко не тражи а ти га понуди…“Затим даје креатак приказ „пјеванија“ по нашим крајевима. Ни магарци не могу ћутати у овом расојеваном свијету, па и они реву „Ња-њаааа“. Овдје свакако почивају Ненадови најуспјелији вијенци мисли. Не можемо а да не подијелимо са читаоцем ових редова, сљедеће божуре реченица: „Као да ме наливаш медовином одозго,тако кроза ме теку косметски божури песама, у ножним прстима голица песма као моја бивша жена кад би ме после дугих путовања масирала у ноћ. Понекад ми се учини да се претварам у два врана гаврана што лете са Косова Поља крвавога, то се догађа кад тужне песме из срца јадам. Волим запевати па да ме нема, у ваздух се претворим, и ветар будем што ми пепео разноси горама и рекама Сиринићке жупе…“ Као од дјеце, човјек се мора учити и од магараца. Ко не зна магарећу душу, не зна шта је човјек. С магарцем си најближи Богу. У очима му се огледа небо и без њега нема соли земаљсеке: „Магарци су мени и хлеб и вода и пост и истина…“Аутор увријеђено запажа да је магарац неправедно избачен из школског програма на ветеринарству. Па хумористички и љутито узвраћа „Све бих ја те професоре и министре просвете у магарећу клупу“. Магарећа душа је симбол оног дјетињег, неисквареног у човјеку. Симбол пјесничке распјеване душе: „Ја сам с магарећим душама савладао слепило и подсмех и дошао до надљубавне среће и победе, доживео истинску преобразбу и унутрашње васкрсење. Ко то понови, ево му коцка шећера…“

Много је овдје тема о којима би се могло нашироко писати, а посебно о психологизацији ликова, комплекисма који их муче и њиховим узроцима и посљедицама. Посебна тема може бити и магла мистичности и нека врста фантастике која се надвија над књигом. Сурова стварност и прешућена истина о ратним ветеранима који су за длаку избјегли смрт за своју земљу која их је исмијала и оставила на милост и немилост суровом животу, док су они од поносних хероја постали шверцери на пијаци. Већина нас може потврдити да лично познаје такве људе. Један од њих је и аутор пјесничке збирке „ПТСП синдром“ који је овако нешто и сам доживио и објелоданио квалитетном поезијом.

Треба напоменути да је Грујичић прије свега пјесник коме је требало простора да каже оно што се складиштило годинама у његовим ризницама сјећања. Сјећања су претрпала ковчег скриван у поткровљу од улице која је испод бучно врвила неким новим, савременим токовима, па и самог писца гурала даље и даље немајући ни времена ни слуха за „аркадијски“ живот Крајине, њену ојкачу и сасвим други свијет. Зато настала је прича, па још једна и још једна. Читава огрлица сјећања закопчана у књигу. С обзиром да су биле тематски различите, повезане плавичастим нитима сјећања наметнуо се наслов Приче за романе и књига која је постала епопеја обичног човјека у необичним животним ситуацијама. И свако овдје гура свој камен и муку која се не може поредити са туђом муком. Некоме је то што не може писати главна бољка, некоме љубавни јади, да би на крају све изједначио пакао рата и сви се ту кувају у истом сосу. Наслов је отворио аутору могућност за овакву разноврсност, па можда и за евентуално проширивање књиге уколико буде осјетио такву потребу. Приче се могу читати појединачно, издвојене из цјелине (аутор их је и сам распршио по часописима), а могу и као цјелина. Управо као цјелина приказују савремену „људску комедију“. Држећи у руци огледало времена, аутор је морао видјети и споствени одраз. Негдје је то мудро прешутао, сакрио се иза имена неког јунака, да би се на крају потпуно разоткрио читаоцу: „У први мах нисам разумио ко ме тражи, глас је био потих, као у неком застоју, меланхоличан, као да се прибојава. Јеси ти Ненаде? – Ја сам,ко је…?“

Евидентни су и елементи гротеске, а у језику располућеност између екавице и ијекавице. Подсвијест јунака често је у функцији пишчевог лиризирања, ствара му простор за филозофирање:“Људи су пролазна бића, тек привиди их чине вечнима, опсене их ките као дечји балони паркове, позориште над позориштима, да, то је живот; ништа друго, кад бисмо знали шта нам доноси сутрашњи дан, вероватно не бисмо били смртни, човек би нашао начин да предупреди догађаје, и тако у недоглед, човек је ђаво колико и анђео, свашта тај може…“ Тада аутор намјерно одступа од свог устаљеног  приповједачког тона.

Не постоји савршено избрушен камен, нити савршено исклесана књига. Оно што можда треба „исјећи“ у овој књизи јесу силни жаргонизми међу које се умијеша и понеки вулгаризам. Неке приче погуране хрпом сјећања су збрзане или нагло завршене. Ипак, све су то ситнице без којих не може ни једна књига, ситне мрље које ми не сметају да читаоцу топло препоручим ово дјело.

И још нешто: сви смо ми приче за романе, а Грујичић нам је искрено отворио своје приче као карте и чека коју ћемо узети себи. Гарантујем да за свакога има бар једна.

У име завршетка овог приказа подијелила бих с вама као мото књиге и животе Чаплиново писмо слободној Југославији: „Кроз крв и сузе рођена је ваша култура у дубоким и једноставним истинама и она ће створити умјетничка дјела која ће величати правду, овјековијечити братство читавог човјечанства, јер из брига се рађа нада, из туге се извија снага, из упорности срећа…“

Па ко има уши да чује- нека чује! Уздравље вам ова књига!

 

Александра Мариловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*