Драган Јаковљевић је још једанпут успео да пронађе формулу писања модерног романа. Уткавши у штиво интелект и сензибилност, дајући му подједнако и историјску и савремену димензију ходом по фантастици и ирационалном, стварајући при томе живописне ликове и незаборавне анегдоте, оплеменивши језик хумором, а читаоце знањем, стиче се утисак да је „Исаија“ роман који ће се радо читати и што је важније – поново читати.
Прочитавши наслов романа „Исаија“ и прво поглавље био сам заваран и готово уверен да је роман историјски, а томе је ишло у прилог и то што ми је роман склизнуо из руку и чекао читава четири дана да буде прочитан. Дилема је убрзо разрешена. Његова историјска тематика, иако доминантна, само је један слој мултижанровског одређења романа. Али, кренимо од почетка.
Отварамо почетне странице романа и постајемо сведоци вишегодишњег утамничења једне од најконтраверзнијих, најсуровијих личности средњег века, кроз мало речи, ненаметљив израз и атмосферу која нас обузима. Изнемогла и готово луда у ишчекивању свог спаситеља, грофица Ержебет Батори изговориће своје последње речи:
“Не, не, доћи ће он, знам то врло добро… Нико од нас живих неће га видети. Добродошлицу ће му једино пожелети те зидине, у које сам жива узидана. Он ће их целивати, додириваће ме међу овим стењем и …. опростиће ми. Мени је срећа затворила једна врата, али човек, када му се то деси, предуго гледа у њих, па не види она друга, која му се у том тренутку отварају.“
Пажљивијем читаоцу неће промаћи ове грофичине речи, која није била религиозна иако је често скривала своје злочине под окриљем вере. Поставља се питање ко је тај спаситељ? (На одговор ћемо чекати готово до самог краја романа, када ће у једном наслућеном, али опет изненађујућем обрту уводна прича добити разрешење.)
Структура романа
Два су главна слоја Јаковљевићевог романа. Један је историјски, чињенични, и други, њему подређен, савремени.
Уводно поглавље романа отвара историјски слој значења, који ће убрзо бити напуштен, и препустити примат савременом, али само привидно. Писац врло често тражи оправдањa за ретроспекције и наговештаје уводне приче, успевајући при томе да име Ержебет Батори помене поново тек у осамнаестом поглављу. Међутим, она ће кроз лик и беседе Исаије Ускоковића и уз свесрдну пишчеву помоћ увођења фантастике у роман, бити свеприсутна. Писац ће читаоце упознати са грофичиним животом најпре кроз сећање једног од главних ликова романа, а затим и кроз списе о њеним злоделима на самом крају романа, тиме дајући историјској црти и самом роману затворену, прстенасту структуру.
На први поглед, кратка прича о грофичином тамновању на почетку романа бива отргнута од свог наставка или нечега што јој претходи. Везана наизглед лабавом структуром за даљи ток романа, доводи у питање пишчево умеће приповедања. Савремени ток збивања, једно најобичније путовање и дуго запостављање уводне приче стварају утисак фрагментарности без чвршће приповедне нити. Међутим, писац већ у другом поглављу (а ми ћемо то тек засигурно сазнати у другом делу романа), врло вешто, својом првом везивном нити спаја двоје главних протагониста, тешко спојивих структуралних целина. (Протагониста историјског слоја је Ержебет Батори, а савременог Исаија Ускоковић.)
Та везивна нит су мудре мисли јунака. Ержебет умире са једном, а Исаија ће их изговорити прегршт. Ближу везу, писац нам наговештава у тренутку када Исаија по први пут помиње њено име и присутнима у купеу показује њену слику. На крају та веза је нераскидива и што се Исаије тиче несумњива, јер он је њен потомак и њена крв.
У циљу везивања историјског и савременог у роману коришћени су и елементи фантастике. Писац користи фолклорно-фантастички оквир не би ли повезао грофичин живот са животима осталих јунака, а савременој тематици приближио историјску и митску црту. Још увек у народу присутни најапсурднији обичаји, веровања и празноверја представљају чврсту везу међу протагонистима и композиционим слојевима, а на другој страни дозвољавају писцу да истражи њихово порекло, трајање и имплементацију у савременом друштву.
Савремени оквир нарације доминира својим обимом. Међутим, Јаковљевић нам не нуди много конкретних података из стварности. Група путника у старом вагону „Авале експрес“ путује на релацији Будимпешта-Београд. Осим временске одреднице с почетка овог века и свог родног града поменутог на самом крају романа, већи део фабуле је везан за пуст, мађарски крајолик и вишечасовно путовање у које је писац сажео целокупну тематику свог романа.
Једна мала позоришна представа одиграна на даскама купеа нуди нам велику разноликост непоновљивих ликова који су заправо прави представници друштвеног стања у Србији.
Кроз елементе ироније и хумора, често горког, сазнајемо културно-политичку позадину друштва коју чине министар, опростите, заменик министра и естрадна уметница који после једног бродолома доспевају у „Авалу Експрес“. Писац се ниједног тренутка неће упустити у анализу проблема нити ће се трудити да му пронађе узрок, све је само наговештено и остављено читаоцу на размишљање.
Писац ће такође некритички и ненаметљиво говорити и о фантастици и о најапсурднијим народним обичајима који су се задржали у свести човека до данас, а корени су им тако дубоки и разгранати да ни песнице једног владике не могу помоћи. Читаоцу ће се дати на располагање богата грађа о народним веровањима, обичајима, демонским бићима и посебно вампиристици, и он ће се несумњиво у неком тренутку читања пронаћи у њима или препознати некога из своје средине ко још увек робује ритуалима и празноверју. Међутим, колико год проблем утемељења празноверја и фантастике био присутан и ограничавајући фактор напретка једног савременог друштва, читаоца више забрињава и боли друштвени систем вредности и стварност коју препознаје у роману.
Елементи фантастике
Елементи фантастике углавном се ослањају на фолклорно-фантастичке потенцијале српског народа. У први план ступају спољашње фантастичке релације, по угледу на дела романтизма. Интересантна је пишчева склоност ка мистериозном, чудесном, ирационалном, при чему се сви поменути феномени не доживљавају као знак божанске оностраности, већ егзистирају као компоненте културног наслеђа и употпуњују сложенију слику човековог света и свестраније поимање тог света. Писац нам изводи аргументе и чињенице о постојању вампира, којима посвећује највише пажње, утолико више што он не верује у њих, али их се не одриче јер они као и многа друга веровања рефлектују изворну, традиционалну народну свест чији сми и ми део. Идеја писца управо и јесте препознавање и идентификација искуствених садржаја читаоца са фантастичким елементима у роману.
Фантастички дискурс има свог протагонисту. То је владика Самуило. Владика ће у свом излагању напустити традиционални религијски код и говорити о вампирима и обичајима сахрањивања иако му положај и вера то не дозвољавају. Управо зато, због свог „невладичанског понашања“ њега ћемо боље послушати као глас разума и здраве памети. Његова интеракција заправо и истиче озбиљност проблема утемељења празноверја и најапсурднијих веровања у српском народу.
Као и у осталима деловима романа дубља анализа и критика проблема празноверја и народних веровања не постоји. Писац је ту да изложи, упозна или подсети читаоца на стање ствари при томе му дајућу сву слободу делања. Јаковљевић ће чак са дозом хумора и жала завршити причу о вампирима, као несумњиво српском бренду:
„Те ноћи смо моји слушаоци и ја чули и да су 1725. године бечке новине објавиле чланак о Петровом случају, под насловом „Вампир из Кисиљева“. Од тада су вести о вампирима у Србији почеле да се преносе по Европи, изазивајући праву помаму. Распламсала се машта богатих Европљана, па су измислили читаву галерију вампира, у којој су почасна места заузимали грофови, барони и краљевићи.
– Чекај бре мало, па зар нису они наш, српски бренд? – јавио се исти слушалац.
– Богами јесу, пријатељу. Али за те наше народне вампире, у опанцима и блату, од којих је све и кренуло, данас мало ко мари. Сви се данас ките туђим перјем! – закључио је владика сетно.“
Карактеризација ликова
Етимологија самог наслова несумљиво упућује на једно старозаветно име, пророка Исаију, беседника и чудотворца, која у конотацији једног од главник ликова романа није потпуно изгубљена. Исаија Ускоковић, беседник на са’ранама је човек из народа који зна својим мудрим беседама да измами реке суза својих слушалаца. Писац ће допустити Исаији да кроз дијалоге говори о себи и свом животу дајући тако његовој карактеризацији објективну црту. Иако на почетку наметљив и помало нападан, као кобац који тражи своју жртву:
„ Гледа ме кроз полумрак и очекује да га испитујем даље. Нећка се да настави, а у очима му искре… Прочишћава грло, нада се разговору. Мешкољи се на седишту и мљацка устима. Жеља постаје незадржива и он се полако устремљује…“
Исаија ће врло брзо, како радња одмиче, побрати све наше симпатије. Интелигентан и начитан, на тренутке нестваран и магловит, писац ће нам добар део Исаијиног лика приказати кроз његов комични карактер. Такође ћемо приметити да су готово сви елементи хумора или у непосредној вези са Исаијом или им је он конкретни узрок. Исаија је у стању да „препозна“ интересовање слушаоца за његове беседе и онда када спава, или зева од досаде. И нараторово изричито одбијање и грубе речи, Исаија неће разумети као увреду и незаинтересованост, већ ће код њега измамити осмех и сазнање да неке људе једноставно треба припремити за слушање његових говора. „Ја са покојницима никада нисам имао проблема“ – изговориће једном приликом Исаија и заиста ту му се ништа не може оспорити. Искрено ће нас насмејати и анегдота о опајдари из Чумића, којој ће Исаија храбро стати на пут. Међутим, никако не смемо помислити да је комични карактер Исаијијиног лика доминантан. Напротив, лик Исаије је доста комплекснији. Он је мислилац и његове беседе се заснивају на најлепшим делима светске књижевноси, источњачкој мудрости и народним изрекама, наравно прилагођених трагичном скупу коме су намењене. Његова нарација је смирена и одговара ситуацији, поређења су му пластична и сликовита, а сврсисходна употреба мудрих порука изазива дивљење читаоца. Попут великих умова и Исаија је тужан и остављен. Говориће он о освојој Марики која му је украла срце и попут Лорелај учинила да Мађарска постане земља тужних и уплашених људи. Он носи ону исконску тугу генија и усамљеност ствараоца:
„ Драги моји, треба да знате да су на тој клупици настали моји најбољи говори. Седнем, замислим тужни скуп, срце ми се стегне, заигра, а речи саме крену. И, нећете ми веровати, суза ми сузу не стиже. Ето, такав сам ја човек.“
Али најдоминантнија је ипак она Исаијина људска црта обичног човека који више од свега жели да буде цењен и признат од стране околине. Зато ће Исаија са толико жара и преданости писати и говорити пред онима које не познаје зарад мало људске топлине и поштовања које условљава срећу сваког појединца (а посебно Исаије Ускоковића).
У лик новинара, наратора, писац ће уткати документарну грађу и своје искуство које ће вешто искористити у стварању компактног тематског одређења радње. Као лик, новинар остаје у сенци Исаије, Милве и Самуила, али то и јесте пишчева жеља: да буде ненаметљив и да препусти својим јунацима да говоре о себи. (Томе иде у прилог и то да до краја романа нећемо сазнати његово име.) Евидентна је топлина и симпатија коју писац гаји према ликовима, према Исаији више него према другим ликовима. Најпре оспораван од стране наратора, Исаија ће постати предмет искреног пишчевог интересовања и наклоности.
За разлику од њега, Милва је културолошко-деструктивни елемент јер њен утицај на младе генерације поставља изопачене системе вредности. Болна је помисао читаоца да Милва, додуше не својом кривицом и знањем, кроји судбину и политику Србије, уз Ђоновића, чије презиме рекао бих најбоље дочарава његов карактер.
Иако окарактерисана као негативни идеал, уз то личи на проститутку и изгледа као да је „поплава избацила“ Милва ће зрачити искреношћу и људскошћу. Она ће осећајношћу и разумевањем разгалити Исаијино срце и показати своју хуману страну.
Усудио бих се да приметим да је у једном отуђеном свету егоизма и сујете, у малом купеу „Авале експрес“ пронађена она, данас тако ретка, људска топлина и блискост потпуних странаца.
Језик и стил
Jаковљевићев језик је хармоничан и ненаметљив, а његова лепота резултира из природности казивања. Реченица је јасна и складна, никад сувишна и празна, мислима је богата, али никад претенциозна. Начин излагања садржаја упућује на писца који зналачки систематизује и логички повезује своје мисли. Ритам писања саображен је у даху читача, па нема замора, нити читање кад прелази у досаду. Иако заокупљен историјском и фантастичком цртом приповедања, при томе користећи конвенционални начин писања, Јаковљевић ће на крајње особен начин писати о ликовима, догађајима из ближе или даље прошлости, стварајући тако илузију стварности у роману.
Врло важну улогу у постизању ефекта стварности, али и индивидуализацији ликова има дијалог. Дијалози су прогресивна црта пишчевог приповедања који стварају илузију објективности. У њему често доминира један учесник и тада дијалог личи на монолошко излагање. Они употпуњују карактер ликова, осликавају њихове ставове и тако непосредно допуштају читаоцу да кроз живу реч упознаје ликове.
Незаобилазни елемент приповедања је и хумор који обогаћује израз и оплемењује романескну садржину дозвољавајући писцу да га користи и као елеменат карактеризације ликова, али и као моћно критичко оружје. Преовладава здрав народски хумор, хумор карактера и ситуације и као такав није нападан већ освежавајућ и занимљив читаоцу.
Pročitajte i:
