Књижевно дело Исидоре Секулић спада у ред великих опуса поред Иве Андрића, Милоша Црњанског, Јована Скерлића. Њена сабрана дела састоје се од 12 књига, различитих жанрова (приповетке, путописи, огледи) Посебно је запажен њен критички опус. Критичари су издвајали есеје Исидоре Секулић, јер их је, како наводе, писала литерарно, што је виши облик стварања, и на граници су критике, прозе и анализе. Есеји Исидоре Секулић имају нарочит поредак, укус и ред. Такође, Исидора је једанод критичара са највишим мерилима која је примењиивала у књижевности. Наш познати есејиста, Мирослав Егерић је Исидору Секулић назвао званим и знаним инструментом мисли. Она је корачала путевима културе, дозивала културе, растварала себе у њима и остала тајна многим књижевним зналцима. Како истиче: Била је доследна у недоследности. Поседовала је радознали дух, таква је била по вокацији, знатижељна, иновативна, склона спиритуалној импровизацији, плесу речи. Тражила је оно велико у књижевности, казивала што нико други није имао. Откривала је груде мудрости, проналазила и осветљавала оно важно са непогрешивим смислом за одабир личности, а теме са својеглавим идеализмом. Исидора је писала о свим великанима српске књижевности: Милану Ракићу, Петру Кочићу, Бори Станковићу, Лази Костићу, Ђури Јакшићу. Његошу је посветила Књигу дубоке оданости, али писала је и о светским: о Гетеу, Шоу, Пиранделу. Један близак пријатељ овако ју је описао: ,,пред људима скромност, према себи рад, под звездама знање.“[1] Борислав Михајловић Михиз је написао да је она ,,литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија.“[2]
Поред горенаведених, Исидора Секулић је написала повећи есеј посвећен Бранку Радичевићу 1947. Назвала га је једноставно а етерично: ,,Бранко Радичевић лирик“. Есеј је дугачак, те га је поделила на тематске целине: Младо гладно срце, Писмо Бранку Радичевићу, Како два узајамно туђа песника ,,младјаху“ умрети, Кад младијах умрети и Ужас од смрти. Шта је Исидора Секулић писала о Бранку?
,,Бранко је првак и првенац наш. Првак је као културни борац из Вукове гарде. Првенац је по лирици младој свежој, народног и човечног духа.“ Она истиче да Бранко није ступио на књижевну сцену доневши наслеђе, није позамљивао ни вадио, већ је дошао новорођен, гладан хармоније. ,,Волео је жарко савременост, борио се да и он буде у темељу културне будућности народа.“ Но, ипак, он није био сав нов, већ га је конац везао за традицију, његову поезију за прошлост, реминесценције на грађанску лирику 18. века у Војводини, чији је основни постулат да треба говорити и писати језиком којим се говори, дакле, народним језиком. Понешто од ове тезе јави се у Бранковој лирици, комадић оне војвођанске лежерности. ,,Бранко је лиричар од најчистије лозе и лепоте, као Хајне, као Љермонтов.“ Исидора маркира Бранкову бригу за језик, називајући га осетљивим језичарем.
Каквог је темперамента био Бранко? О његовом темпераменту се много расправљало. Исидора је сматрала да о томе не треба у смислу расправљања говорити, јер Бранко није био ни лептир, нити славуј, мада је певао као славуј, и многе његове песме су дубоко укорењене у српски дух, а није ни био катедарски предмет. Смрт Бранка Радичевића пореди са смрћу лептира, заправо, илуструје нам једну ситуацију: каже да га је ухватила смрт као што деца ухвате лептира прстима. Његов темперамент одредила је стихом из песме коју је посветио Мини Караџић:
,,А, што оћу, то и могу.“
Бранко је по природи био умиљат, лелујав, подсећао је на чигру а у исто време се ничега није бојао. На неки начин, осећала је извесну врцкавост у његовом лику, као да плеше када пева, лупка, цупка, надскакује. Једна од његових доминантних особина, а и одлика његове лирике је такозвана лирсака наивност: ,,наивна и када је чедна, наивна кад је раскалашна.“[3] Тврди да поједине његове песме немају крај, као рецимо Хејнеове песме, кад се прекине певање остаје некаква лирска драж која лебди у ваздуху. Често кроз његове песме прохуји народни дух, народни нагон за весеље, шале и шапати помало забрањени. Међутим, све су то обележја народне лирике којој је Бранко тако био наклоњен а опет, његова лирика је комплекснија јер је имао реалистичан тон, тему и израз. Ако бисмо покушали одредити књижевну вокацију Бранка Радичевића и покушали га сместити у књижевни кординантни систем, његов положај би био негде између реализма и романтизма, који су по Максиму Горком веома битни за квалитет у књижевности. Споне ова два правца налазимо код Хајнеа, Тенисона. ,,Бранкове су песме одличан и модеран спој реализма и романтике.“[4] Његов романтизам је истина и стварност, не хране га сенке и утваре, негативна енергија, већ сам живот у својој лепоти и пуноћи , позитивна енергија и светлост.
Једна од најпознатијих Бранкових песама, Ђачки растанак је поетична синтеза младалачке независности која ври и кључа, певањем и плесом, језиком и мишљу. Она је добар пример споја реализма и романтизма, као код Пушкина, Шелија. Бранко пева и граји. Исидора апострофира његов значај на пољу језика, сврставајући га поред Вука и Ђуре Даничића у рефирматоре српскога језика који су осетили културну потребу, потребу за мењањем и напретком, препознали и искористили прави тренутак.
Исидора је писала: ,,Бранко је редак Словен и Србин који је имао храбрости да буде срећан; -на подлози патриотизма; на подлози понорођавања књижевности кроз снагу језика.“[5] Многи ће истаћи да је његово најпознатије, па и најлепше дело, поема Ђачки растанак, која је заправо мало поема, мало еп, мало лирика, мало реализам, а мало романтизам, саздан на идеји о братству народа. ,,Ђачки растанак“ можемо посматрати као синтезу његових напора, труда и успеха, и Бранка поредити са Бајроном због тзв. лаве у стиховима. Исидора Секулић пореди Бранка Радићевича са са енглеским песником Џоном Кијтсом. И један и други су умрли млади, обојица као недовршени ђаци у цвету младости, Бранко половином 19., а Кијтс током прве четвртине 19.Обојица су студирали медицину, и обојица су боловали од грудних болести које су лукаве и несталне, које умеју да заварју напретком и бољитком. Што је занимљиво, обојица су умрли у туђини: Бранко у Бечу у болници, а Кијтс, преко Италије у коју је бежао, у Риму. Бранка су пак, пренели у домовину по његовој жељи, док је Кијтс остао у туђини, чији гроб походе песнички ходочасници и данас, као гроб великог Хајнеа или Џима Морисона. Оба песника, и Бранко и Кијтс су гајила љубав у срцу. Кијтс према девојци коју је волео свим својим бићем, а Бранко према девојкама које је волео ,,као пчелица цвеће: страсне, нагонске жудње“[6] Обојица су волели зането своју младост, Бранко нераздељиву од Сремских Карловаца, Стражилова и винограда. Исидора истиче да је Бранко Радичевић сневао и певаокао прави песник. И Бранко И Кијтс су пред слутњом и осећајем смрти, кликнули, испевали своју лабудову песму и кроз њу изразили своја последња размишљања, бриге. Бранкова лабудова песма је ,,Кад млидијах умрети.“
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет нећу.
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено-
Дође доба да идем у гроба.
,,Кад млидијах умрети“ је елегија, која по мишљењу Исидоре Секулић представља похвалу језику за који се песник, Бранко Радичевић, борио, а која је уз то и словенска елегија јер има то осећање туге, како је тврдио Црњански, пре туге него меланхолије, коју назива пушкиновском и корен јој тражи у младости. Овај осећај је био карактеристичан за многе песнике и писце, уосталом и за великог Андрића. Црњански је писао да нико тако није као Андрић није простирао душу а ја видим у траговима, и у овој песми, простирање душе, ту тугу, сету, која је, уосталом, карактеристична за све Словене. О томе је писао и Достојевски.
У елегији ,,Кад млидијах умрети“ патетика је излишна и није заступљена, осећање је чисто као извор на самом избору, као суза а ,,бол речен речима малим и обичним“[7] У први план је песникова лична драма а осећање туга која је инспиратор најлепших дела уметности, најлепших лирских песама. На крају ,,Песник затворених очију види последњу своју визију, трагедију, по словенски опет, трагедију у болној топлини…“[8] Оно што је приметио Црњански, подвлачи и Исидора-да је у песми присутна словенска елегија, туга којој нема лека. За разлику од класичне елегије, наша је народна до сржи. Кијтсова последња, лабудова песма ,,Ужас од смрти“ је звучна, чиста поезија и музика, где песник није грешио ни у осећају, ни у речима, ни у мислима, али је она класична елегија у којој песник подсећа на Римљане, на Проперција, која као да говори: ,,Стој мирно док не прође ужас од умирања. То је твоја смрт, песниче, и друге смрти затим више нема.“[9] Класична је јер има победнички тон у закључку и не поседује ову словенску срту, простирање душе, словенску елегију, тугу. З а Разлику од Кијтса, чак и смрт постаје велика у Бранковој елегији, она лебди око савремености. Поредећи га са Кијтсом, тврди: ,,На рубу живота и рада стојећи, написали сте, гласом певања отпевали песме у којима сте, као можда још само тужбалица несрећног славуја који сам умире, у којима сте везали живот и смрт као жар врелом поезијом.“[10]
,,Гладно младо срце Бранково-која сила је то било!“[11] Исидора указује на извесну поларност Бранковог лика, тврди да је бректао као змај и да се умиљавао као маче, што би значило да је поседовао и снагу, силину а и суптилност и нежност. Права поезија увек има ове две црте. ,,Млади Бранко је био зачудо стабилан и уравнотежен, складан са својом савременошћу и са својим животом. Нису га тровала љубавна страдања, завичај је волео са срећним заносом; народ са борбеним заносом пуним вере.“[12] Његов лични и поетски проблем је био што је био гладан свега, песме, игре, винограда, језика, младости, борбе. Био је Вуков хитри и грлати гласник.Док је Вук радио кабинетски, Бранко је одабрао други вид борбе, борио се поезијом, певао, стално мислећи да не треба устукнути. ,,Устајте, везујте се за трајност нашу!“[13] Исидора жали што је умро сувише млад и сувише гладан, његов живот се угасио прерано а странице су остале ненаписане, песме неиспеване а опет, толико је допринео поезији. Остале су нам његове песме које нам дарују радост, које живе у људима, у духу народа, оличене и уметнуте у многе друге, потурене као туђе, које се певају као народне, што чини да Бранкова поезија и Бранков дух буду стално присутни и живи.
Исидора је написала и писмо Бранко Радичевићу и уметнула га у овај есеј. Шта је Исидора написала драгом јој Бранку Радичевићу?
,,Драги и болно помињани Бранко- И сада још покашто, иако по лепим природним законима о смрти и ревнотежи не би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, с твојом књигом на колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо нестати? “[14] Мирећи се донекле са божијим законима, пита се зашто га је смрт призвала себи тако брзо, тако младог и жали због тога, свесна његовог огромног талента.
,,Судбина твоја судбина је бораца, јуришних предњака, оних који су боговима нарочито мили.“[15] Тумачи његово име, које је знак, које га је обележило јер значи човек који се бори, брани људе, који штити друге.
,,Био си борац за израз, први пут у нашем језику песнички израз лак као перце, као лептирић који нема драма тежине, а носи на крилима товар лепоте, грације и поезије. Умро си као јуришни предњак, јер си са оним камено тврдим и као бујица одлучним Вуком, уз пуцање непријатеља у тебе, отимао од тупе и убојите тврдоглавости друм и мостобран, да језик српски туда прође, и оде на висове с којих данас, све моћнији и народно удруженији, влада, управља, ствара, вођ је и родитељ у свакој духовној победи и слави народа. И био си боговима мио: био си несташан, враголаст, раскалашан, увек шаљив, као Ерос.“[16] Исидора Секулић му одаје признање јер је пратио Вука, кренуо у својеврсно ослобађање српског језика. Био је храбар, предводник, а са друге стране, имао је ту враголасту димензију, песничку црту. Она у продужетку истиче да није имао времена да спозна све песничке тајне јер га је смрт прекинула, није имао времена за разлику од Гетеа који је живео дуго, и што је занимљиво, учио српски језик, Вуков језик. Учио га је зато што је, како је говорио, генијалан, јер је осетио благо у нашој народној поезији што је био знак да га ископа. Исидора Секулић мисли да је Бранко дочекао да буде његов савременик по поезији, он би се нашао, у Фаусту, тик уз Бајрона. Био би један од оних чија песма, елегија, потреса небо и земљу.
,,Драги Бранко“, Исидора завршава писмо ,,умро си у чежњивом чекању да доживиш што ниси доживео, да познаш кога ниси познао. “[17] Завршићу стихом из поеме Ђачки растанак које је Бранков отац, Тодор, дао да се уреже на Бранков надгробни споменик у Бечу.
,,Много хтео, много започео,
час умрли њега је омео.“
Марија Пргомеља
Литература:
Исидора Секулић, Домаћа књижевност I, Stylos, Нови Сад, 2002.
Мирослав Егерић, Портрети и памфлети, Прогрес, Нови Сад, 1963.
Борислав Михајиловић Михиз, Књижевни разговори, Српска књижевна задруга, Београд, 1971.
Ненад Грујичић, Бранко, Завод за учбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Драгиша Живковић, О поезији Бранка Радичевића, Бранково коло, Сремски Карловци, 2000.
Милош Црњански, Есеји, Октоих штампар Макарије, 2008.
[1] Егерић, Дневник о Исидори Секулић, стр. 176.
[2] Борислав Михајиловић Михиз, Књижевни разговори, Српска књижевна задруга, Београд, 1971., стр. 274.
[3] Исидора Секулић, Домаћа књижевност I, Stylos, Нови Сад, 2002, стр. 80.
[4] Исто.стр. 81.
[5] Исто, стр. 82.
[6] Исто, стр. 90.
[7] Исто, стр. 91.
[8]Исто, стр. 92.
[9] Исто, стр. 93.
[10] Исто, стр. 89.
[11] Исто, стр. 84.
[12] Исто.
[13] Исто, стр. 85.
[14] Исто, стр. 86.
[15] Исто.
[16] Исто, стр. 86-87.
[17] Исто, стр. 88.
Pročitajte i:
