Андрићева награда за 2006.

Filed under: kritika,region |

Александра Дракулић

ЛЕПОТА РАЗЛИКА

(Горан Петровић:  Разлике, Политика, Народна књига, Београд, 2006.)

Збирка приповедака Разлике Горана Петровићa (Андрићева награда за 2006. годину) садржи пет приповедaка у којима се активира приповедни потенцијал свакодневице и показује како прича не тражи никакве изузетне догађаје, већ само пажљивију усредсређеност посматрача на њих и потребу да застанемо и да се загледамо. Користећи ефекат очуђавања, заокупљен фрагментизованом стварношћу,  детаљима који само назначавају обрисе целине, и тиме остављају могућност читаоцу да је догради, Петровић зауставља убрзање наше уобичајене перцепције стварности јер  „када се човек креће, кад види и ово и оно, једно друго потире, једно се у другоме разређује, разблажује. Али, кад пред собом има увек исту слику, он одмах уочи разлике“. У супротном, иако постоји могућност да захваљујући аутоматизованој перцепцији не приметимо његов ужас, постоји опасност да будемо ускраћени и за лепоту свакодневног живота и овог света „где се само узима ваздух за књижевност“.

Петровић подстиче читаоца  да на ситне детаље са фотографија сопственог живота погледа из другачијег угла, а управо та нова позиција и ново светло под којим ћемо их погледати покреће настанак „ваљане приче“  која се издваја  по омеру реченог и нереченог. Она  је „увек добра зато што је нешто у њој речено до најмање појединости, али и зато што је таман исто толико прећутано, није описано, па читаоцу, као и писцу, остаје простор да замишља. Речено је прецизан сплет капилара, вена и артерија… Домаштано је оно важније – крв која туда кола, ври, узбуркава, свуда допире, снабдева и мождане ћелије и оне ништа мање важне у јагодицама прстију. Као и у љубави…“

Изузетна комуникативност, једноставност и непретенциозност којима су исприповедане ове приче, честе измене тачака гледишта у складу с тим како приповедач у самој причи одраста, сатиричан  однос према стварности и свему што је некад било велико и значајно или се таквим сматрало, обиље аутопоетичких ставова, размишљања „о причи и причању“, демистификовање „лакоће“ књижевног стварања, нека су од обележја ове збирке која освајају и лако нас уводе у њен изузетно тежак и сложен свет у коме се од низа неповезаности  и неусклађености  испреда складна целина и трага се за смислом кроз настојање да се продре даље од појавног и видљивог, да се види: „Шта је иза зида?“

Галерију ликова недовршених судбина које ће вечно чекати да буду испуњене, од којих  свако као да је „некуд давно пошао, али још није честито ни кренуо“ под теретом сопствене фингиране величине,  историја „ће сачекати и сабрати“ у неком скрајнутом простору мрачних редова биоскопа „Сутјеска“  како би на филмском платну гледали пројекције туђих живота или као случајне госте у бифеу „Слога“ поред мале железничке станице у Војводини у ратном времену заустављених возова, из које допиру звуци „сливене тужбалице“ која је „древна, некада давно започета, за коју нико више не уме да каже колико дуго траје и има ли уопште завршетак“. У времену у коме су се „људи свему примакли“ док су се „уједно одмицали од своје људскости“, јунаци ових приповедака проносе своје судбине „испод таванице која се љуспа“ и са које се разграђује представа свемира, „изнад пет трошних саксија“, „празним биоскопским платном“ савремене цивилизације „која се уморила и нема више шта да саопшти“, разапети „између два сигнала“ које одоздо шаљу телевизори, а одозго звезде, обесхрабрени омером среће и несреће, осећајући самопоуздање и моћ да свет могу да промене једино мењајући телевизијске канале. За једну од ових прича приповедач ће рећи како није „више сигуран колико је прича, колико је историја, а колико филм, монтиран од мноштва олако одбачених па расходованих кадрова…“ Сам чин писања упоређује се са кадровима немог филма у коме „говоре једино изрази, углови и краткотрајна светлост којом речи изнутра заре, да би наставиле да се међусобно, стократно сенче, а све што је видно – само се слути“.

У приповеци „Пронађи и заокружи“, главни јунак пред читаоцем отвара свој породични албум и приповеда му своје одрастање и рану младост  кроз двадесет две фотографије. Ово је, међутим, необичан породични албум; не онакав од којег  ће нам већ после треће слике постати досадно, већ албум који држи пажњу захваљујући томе што нам приповедач, са склоношћу фотографа да овековечи свакодневно и учини га јединственим,  скидајући патину уобичајене перцепције породичних фотографија са нашег доживљаја, водећи дијалог с читаоцем и пуштајући га да му се приближи, омогућује да на свакој фотографији уочимо оно занимљиво и свеже, „невидљиви део (…) заувек ухваћен у ступицу“ рукописа који „зависе од невероватних доживљаја“.

Уобичајена слика стварности  и најразличитији лични и друштвени  „митови“ који су конститутивни део одрастања и живота уопште, разграђују се, кончић по кончић,  уз један иронијски призвук, као „серијски израђивана зидна таписерија, са такозваним шумским, идиличним мотивима“, не би ли се видело шта је иза, без обзира на препреке.  Писање се јавља као унутрашња потреба код приповедача који се још  и као дечак који не зна да пише „држао за оловку“ да не би пао под клупу („…а ја бих пао од страха да се не прихватим оловке. Сручио бих се од страха ако не бих писао“). Величина и значај појединих догађаја посматрају се из перспективе времена  у коме су се они  одиграли у детињству тако да се захваљујући овој измењеној, дечијој тачки гледишта, која подразумева зачуђеност и све јој се чини „велико“,  јасно уочава њихов углавном заборављени значај из перспективе одраслог човека као и начин на који се они упредају у зрелост.

Коментаришући постепену измену перцепције у одрастању и склоност да у одраслом добу заборавимо на детаље који су уграђени у слику света, приповедач запажа како је „страшна“ (…) „та „очна болест“ поимања света. Почне тако што мислиш, чак наводно утврдиш, да није велико ово, па оно, затим и да оно до онога није ништа нарочито… И тако редом, све око тебе се смањује, скупља се, а заправо ти постајеш све мање радознао, у сваком случају све мање спреман да будеш опчињен – тачно оном брзином којом одрасташ“. Занимљива је, на пример, ова дечија перцепција једног од кључних места књижевне топографије – моста у Вишеграду: „…сви као да само туда пролазе. Као да је ту она једина тачка сусрета и размимоилажења“.

Да би покренуо читаочеву перцепцију, Петровић  му у овој приповеци поставља  задатак сличан једноме од оних којима се у детињству уводимо у свет енигматике: да пажљивије посматрајући слике свог и приповедачевог живота, али и живота других људи, које се површном посматрачу могу учинити истима,  уочи  и заокружи тако драгоцене разлике и тако реши енигму. Самеравањем ових слика постиже се пуноћа доживљаја и чини се као да приповедач и читалац истовремено прелиставају своје албуме задржавајући поглед на разликама. Пишући аутобиографске фрагменте,  приповедач омогућује читаоцу да у њима препозна обрисе своје биографије. Сви животи личе једни на друге и потребна је енигматска упорност и дечије одушевљење да се за разликама трага и да се оне уоче. Али у времену чија су општа обележја униформност и униформисаност, тежња да личимо на друге, поставља се питање колико је трагање за разликама умесно,  јер та обележеност постаје тешко носива, а ризикујемо да и сами постанемо полигон по коме ће други пажљиви посматрачи црвеним круговима маркирати промене уочавајући какви смо сада у односу на то какви смо некада били („… када се проналажење и заокруживање разлика прошири на укупан живот, онда бивате проглашени лудим“).  И сама прича тако постаје „само попис разлика. Детаља који се не подударају. А можда је и обрнуто, можда су приче оно једино што смо успели, од постанка света наовамо, да пронађемо и заокружимо“.

* Текст је објављен у часопису за књижевност и културу Браничево, 1-2/2008, Пожаревац, уредник Биљана Миловановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*