Andrićeva nagrada za 2003.

Filed under: kritika,region |

Aleksandra Drakulić

UGLAVNOM KAKO ONA HOĆE

(Mihajlo Pantić: Ako je to ljubav, Stubovi kulture, Beograd, 2003.)

Postoje knjige (istina, retke, ali postoje) za koje čim ih uzmete u ruke, po načinu na koji stanu na vaš dlan ili po nekom drugom vama znanom znaku, jednostavno znate da se neće tako lako iz ruku dati dok ih u čitanju od početka do kraja ne proživite, dok u njima ne pronađete nešto svoje. I onda, kad već u prvom kontaktu s takvom retkom knjigom imate taj osećaj, ne čudi što se ona već tu, na mestu prvog susreta  otvara pred vama i što počinjete da je čitate i  pre nego što postane „zvanično“ vaša.

Nedugo zatim već ste na nekom od bulevara knjige, napuštate ih ne obišavši ih sve (kao što to, inače, obično radite)  i u žurbi konstatujete da ste se upravo mimoišli s njenim autorom. U glavi ponavljate rečenicu (a sviđa vam se ta rečenica!) kojom ste malopre pokušali objasniti prodavcu koji vas je obavestio da je autor tu negde i da možete da ga sačekate kako bi vam potpisao  knjigu, zašto ipak odlazite:“ Neka, mislim da upravo sa sobom nosim najbolji deo njenog autora“.

Tako izgleda jedna od mogućih priča o susretu sa  dobitnikom Andrićeve nagrade za 2004. godinu, zbirkom priča „Ako je to ljubav“ Mihajla Pantića, a ta se priča, kao i sve priče „mora nekome ispričati, jer da se ne priča kako bi se znalo šta se uopšte dogodilo“.

Uslovna rečenica u naslovu jedne od najboljih priča iz ove zbirke, koja je istovremeno i naslov zbirke u celini, govori na samom početku mnogo toga o stavu autora (tačnije, stavu pripovedačā) prema temi  koja objedinjuje ove priče, kao i prema pričanju samom: nije reč o traganju za istinom (ona je, kao i  smrt,  „jednostavna“), već o traganju za ljubavlju, koja je „komplikovanija“   od  smrti. „Razlika između dobrih i prosečnih pisaca“, kaže se u jednoj Pantićevoj priči koja , istina, nije obuhvaćena ovom zbirkom, ali je isto o ljubavi, „ samo je u tome: dobri pisci prave se da ne znaju i pričaju nam kao da i mi sami ne znamo, prosečni pisci rade sve suprotno od toga, oni nam navodno otkrivaju pravu istinu, preuzimajući na sebe sav rizik, zaboravljajući da nam istina nije potrebna, a i kad jeste, ona je vrlo jednostavna.(…) I šta tu ima da se objašnjava“.

Da dobar pisac ipak „zna“ potvrđuju i veoma česti komentari koje možete čuti od onih koji su se susreli sa svetom zbirke „Ako je to ljubav“: Kako zna? Kako zna šta ja mislim o ljubavi, životu, pisanju? Kako je u ovim pričama sve tako normalno, sve tako jednostavno kazano? Ove priče imaju sve – zato što nemaju ničega suvišnog.

Devetnaest priča objedinjenih  temom ljubavi, onim što je istovremeno stvaralačko i rušilačko, anđeosko i demonsko u njoj, delo su majstora pripovedača, pa otud ne čudi što je ova zbirka priča ponela nagradu sa Andrićevim imenom. I bilo da ih čitate „u četiri časa ujutru“, kako vam se to preporučuje od strane autora, kad utrnu televizori ( kao u jednoj Pantićevoj priči-snu koja govori o nastanku priče), pa tu tišinu treba naseliti nekim „zvukom“ , ili da ih čitate u neko vama prihvatljivije vreme, priče Mihajla Pantića pričiniće vam nesvakidašnje čitalačko zadovoljstvo.

Ispričane izuzetno brižljivo i ubedljivo, ove priče osvajaju jednom stečenom, osvojenom lakoćom i jednostavnošću koje se retko nalaze, a koje čine prepoznatljiva obeležja Pantićevog stila. Jer „ako pišeš nebrižljivo i neubedljivo“, kaže u jednom svom zapažanju o stilu Ivo Andrić, „istina   koju si ti umeo da zapaziš i želeo da kažeš nema većeg neprijatelja od tebe samog, od načina na koji je kazuješ i ispredaš“.

Međutim, ovo čitalačko uživanje nije zagarantovano nezavisno od toga koliko se, kao čitalac, čitajući priču, istovremeno angažujete i kao njen stvaralac. Autor preko svojih pripovedača koji veoma lako uspostavljaju kontakt s čitaocem, ostavlja mogućnost da učestvujete (i uživate) u samom nastajanju priče koje se odigrava tu , pred vama, u sameravanju onoga što čini vašu intelektualnu, duhovnu, emotivnu tradiciju sa onim što u ovim pričama identifikujete kao tradicije pripovedačā i samog autora. U dijalogu između autora, pripovedača i čitalaca, koji dele autorstvo priče, priča se sama pobrine za svoju punoću i uvek iznova dograđuje. Pripovedači ovih priča imaju slobodu da , dok priča nastaje, po svojoj volji izmišljaju imena likovima ili da kriju svoje ime i uglavnom ne propuste da u vidu usputnih asocijacija  naznače obrise portreta svoga autora.

Izuzetno fino, zgusnuto pripovedačko tkanje ovih priča njihov autor ispunjava detaljima svakodnevice („Priča ne može bez profanih detalja, toga na Novom Beogradu ima koliko želite, nema potrebe da se bilo šta izmišlja,…“), citatima (i kriptocitatima) iz književnih dela, ironijskim zapažanjima, autopoetičkim iskazima o priči i pričanju, iznenadnim, mnogobrojnim asocijacijama iz šireg kulturnog nasleđa,… Lepota ovog tkanja istovremeno je i u onome što je neizrečeno ostavljeno da komunicira sa čitaocem. Neizrečeno ne zbog toga što je tema ljubavi usko vezana sa neizrecivim ( Jer ima li većeg izazova za dobrog pisca od nastojanja da se uobliči neizrecivo?), i što se njeni zakoni protive svakom uobličavanju          ( ništa nije suviše intenzivno da ne bi moglo da se ispriča, „…sve je za priču, samo se mora pronaći način da se to kaže“), već iz jednog razloga koji karakteriše samo vrhunske pripovedače, a ogleda se u pomenutoj nesebičnosti autora da sa čitaocem podeli užitak u stvaranju priče. Pantiću polazi za rukom da vas uveri u magijsku moć priče koja“skida čini i donosi sreću ako se umnoži i šalje dalje“, u njeno „nesvesno“ nastajanje “kao da (mi) je neko diktira“.

Prostori urbane pustinje novobeogradske u kojoj su ljudi usamljeniji što ih je više u mnoštvu, oživljeni su mozaikom najrazličitijih pojavnih oblika ljubavi: od nekog simpatičnog nesporazuma koji se može shvatiti kao ljubav, platonske ljubavi, ljubavi onih koji se uglavnom podrazumevaju jer su „bljak, ostali prijatelji“ , pa do ljubavi traume, ljubavi kao spremnosti da sa nekim u mislima proživite „ jedan mogući, propušten život“ ili do ljubavi u svom inverznom obliku, kroz mržnju. Ljubav, u svakom slučaju,nezavisno od nečijeg prisustva ili odsustva, nikad ne prestaje: na kraju ostaje u sećanju koje je „trajno prisustvo“. „Da biste nekog voleli, nije neophodno da taj neko bude pored vas“.

Buduće velike ljubavi obznanjuju se junacima ovih priča u snovima i traganje za njima suštinski određuje njihovu sudbinu, pokreće na odlazak u neki nepoznati grad da jednom sve prepreke budu savladane i da se ljubav pronađe, da se u igri strpljivosti, traženja i čekanja nađe onaj “koji će te jednom poznavati bolje nego što bude poznavao samoga sebe“. Junakinja priče „Okrenuo sam se prema zidu i nastavio da spavam“, obdarena darom proroštva, na putu prema ljubavi ne prepoznaje svoju ljubav ( iako su se upoznali)  sve do trenutka dok on odjednom ne počne da“sve više liči na čoveka iz davnog sna“.

Pa iako nam se čini da je o ljubavi već sve rečeno, svako vreme sa sobom nosi i nova poređenja.Uvek sklonima da vrednost ljubavi merimo sopstvenom spremnošću da na nju trošimo ili da u njeno ime s onim koga volimo podelimo ono čega imamo malo, ili, tačnije, čega nemamo dovoljno, u savremeno doba, kad patimo od hroničnog nedostatka vremena, najprihvatljivijom nam se čini identifikacija ljubavi upravo sa samim  vremenom u priči „…Ili tako nekako“:“…ljubav je vreme, pre svega vreme, spremnost da naše sebično vreme podelimo sa nekim“.

Priče iz zbirke“Ako je to ljubav“, ljubavne autobiografije njihovih junaka („…ljudi vole da pišu priče o sopstvenom životu, svako je za sebe najvažnija tema“.) u izrazu i u kompoziciji verno slede nepredvidivu prirodu same ljubavi.“ Da zemlja jednom počne da se okreće u suprotnom smeru“, kaže se u jednoj od priča iz ove zbirke, „sa ljubavlju bi opet išlo kao i do sada, uglavnom kako ona hoće, a ne onako kako mi želimo“. U svakom narednom čitanju u ovim pričama otkrivate nešto novo i vraćate im se željni novog čitalačkog užitka.

* Tekst je objavljen u časopisu za književnost i kulturu Braničevo, 1/2005, Požarevac, urednik Biljana Milovanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*