Беше тиха ноћ,
беше тихо вече
кад из тих очију суза једна
поче да тече.
Али то нико срећом
видео није, дању је знала
да све чудесним осмехом
прекрије.
И одлучила беше тада,
отиће ће из овог града.
Чак и од њега одлучила
је то крити.
Само ће једног дана нестати,
и више је неће ту бити.
Спаковала је кофере своје,
и отишла без поздрава.
Већ сутра обећала другом ће
рећи: – Да.
Сва у белом стајаше као анђео
неки.
Стајала је поред непознатог
човека, иако су били су тако близу,
мислима били су далеки.
Док је он гледао и захваљивао
Богу што ће овај анђео само
његов бити.
Она је само у тим непознатим људима
желела једне очи видети.
Али њега ниоткуда није било
изгубила је све што души
беше мило.
Наједном само мукла тишина нека
једна љубав, један сан зачуше се
издалека.
Беше се тада сетила његових
речи
„Желео бих те сада пољубити,
а јел’ знаш где.
Пред олтаром док свештенику
обоје изговарамо: – Да.
Обратила се тада Богу
Боже јел’ ово судбина.
Рекла је тада себи,
све ће том странцу дати
али само једно.
Само срце, ће једно име знати.
Прође неколико година,
но за њих већ одвећ беше касно.
Дознавши да је сина његовим именом
назвала све му беше јасно.
И видели су се наједном тако,
као да то судбина беше.
Он под руку са плавом девојчицом
и црвеним цветом у коси,
а она са смеђим дечаком
што малену корпу носи.
И ођедном као да то беше нека шала,
деца су једно друго већ
однекле знала.
Безазленом игром за њих беше почело све,
а ни слутили нису да су судбине две.
Зовем се Александрa Цветковић. Рођена сам 21.05.1995 и живим у Лесковцу. Наведену песму “ То некад беше“ послала сам на 13 јавни љубавни конкурс „Пјесме над пјесмама“ одржаном у Мркоњић Граду поводом Дана заљубљених на тему „Љубави чежњом те зовем“ и тако добила диплому за Најтужнију песму у категорији Младе наде песништва.Песме су мој живот,а једна од највећих жеља јесте да објавим своју прву збирку песама.Својом упорношћу и радом се надам да ћу то и успети.
Pročitajte i:
